Čudo igre u Milanu

Prvog petka u aprilu, na scenu „Sava centra” izaći će igrači milanske Skale. Prvi put u Beogradu u svojoj istoriji dugoj više od dva veka. Svojom novom predstavom „Mediteranea” oni će otvoriti Peti beogradski festival igre (4–19. april), samo deset dana nakon njene premijere u Milanu. Prvo ime na igračkoj listi je Masimo Muru, koji od 2003. ima status Zvezde Teatra Skala, što je samo po sebi dovoljno da ga već proglasimo i zvezdom našeg festivala. U matičnoj kući za njega su rezervisane sve vodeće role u najslavnijim baletima klasičnog repertoara, ali i u mnogim drugim „igrama” naći ćete njegovo ime. Ono je u baletima Balanšina, MakMilana, Petija, Nurejeva, Aštona, Kranka, Nojmajera, Eka, Forsajta..., sa partnerkama: Karlom Frači, Suzan Džejf, Dominik Kalfuni, Altanaj Asilmuratovom, Alesandrom Feri, Silvi Gilem... Izuzetno društvo za grupni portret sa Masimom Muruom, igračem koga je upoznala publika u najvećim svetskim metropolama, kojoj se, evo, i mi pridružujemo.

Beograđani će vas uskoro prvi put gledati, u novom baletu Maura Bigoncetija. Vaš igrački opus je bogat i raznovrstan, vidimo tu i mnoga druga čuvena koreografska imena, slavne partnerke... Posle svega, je li ostalo malo mesta i za snove, za nešto što još niste na sceni osvojili?

Ne mogu da kažem da imam nekakav tačan i određen san, ali ono što bih sigurno želeo jeste da što češće radim upravo sa tim najznačajnijim koreografima. Da sa njima idem dalje, unapređujem dosadašnja iskustva i iskoristim ih za svoj budući rad.

U tom mnoštvu zanimljivih koreografskih rukopisa u kojem se vaše telo najbolje prepoznaje?

Svi su oni posebni. Svako od velikih ima svoj metod, svoj stil i odnos prema kreacijama koje stvara. Jezik Matsa Eka je onaj u kome se najbolje osećam, a kad to kažem ne mislim samo na jezik tela već i na onu mentalnu i psihološku ravan. Rolan Peti bio je prvi koji je umeo da vidi ono unutrašnje u meni i da to iz mene izvuče. Mats Ek, pak, uspeva da jako dobro vidi to što je iz mene izašlo i da ga transformiše u ono za čim traga u tom trenutku.

Vaše partnerke... – to je prava galerija baletskih zvezda. Sa kojom od njih ste se na sceni najbolje „sporazumevali”?

Srećan sam što sam bio u prilici da radim sa velikim, jedinstvenim umetnicama: svaka je sa svojim osobenim kvalitetima i, takve, one imaju izuzetno mesto u svetskom baletu, u njegovoj istoriji. U tom smislu svaka mi je dala nešto posebno, nešto svoje. Ipak, da pomenem Silvi Gilem, balerinu koja mi je otvorila mnogo novih vidika, a tiču se i samog načina prilaza igračkom poslu. Ona mi je i te kako pomogla da idem napred. Bila je kao nekakvo moje veslo: od prvog koraka u studiju, pa do onoga što ću izneti na scenu.

Milanska Skala ima dugu istoriju, i ne samo ona. Kakvo je danas stanje u umetnosti igre u vašoj zemlji?

Opšta situacija u italijanskom baletu i igri dosta je komplikovana. Srećom, ono što danas najviše vidimo jeste povećano interesovanje publike za ovu umetnost. Sasvim je uobičajeno da su naše predstave u Skali rasprodate, ali i u ostalim teatrima igra je takođe dobro prihvaćena, na ceni je. Baš to trebalo bi da imaju u vidu nadležne italijanske institucije i da se malo više potrude da pomognu rad značajnih koreografa, igrača, reditelja... Ako bi ta pažnja institucija u Italiji bila kao u nekim drugim zemljama – u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, na primer, siguran sam da bi naše pozornice bile sve bolje i bolje.

Balet je zahtevna umetnost koja često ne štedi svoju decu. Koliko je teško dotaći perfekciju, uvek biti dobar...?

Slažem se potpuno sa tim da je balet izuzetno zahtevna umetnost i – posao! I neprestano vas tera da težite perfekciji koju nikada nećete dostići. To je jedno stalno putovanje kroz igru prema sebi i unutar sebe, umetnost koja traži apsolutno poštovanje. Biti igrač znači da možete dobiti sve, ali i da vam igra takođe može sve i uzeti. Morate da pazite kako sa njom rukujete, kao da je nekakva skupa a lako lomljiva stvar. Pogrešan potez i – sve se slomi u stotinu komada...

Kada je Masimo Muru u publici, šta najradije gleda na pozornici?

Najradosniji sam kad vidim iskrenu igru, igrače koji pokazuju umetničko poštenje na sceni. Poštene i prema sebi i prema profesiji koju su odabrali. Mene kao gledaoca pre svega interesuju ljudi: u početku sam bio najviše impresioniran njihovim tehničkim mogućnostima i sposobnostima, brojem pirueta, dugim balansima, linijama njihovih stopala i ruku... i sve u tom smislu. Danas manje pažnje posvećujem tome, više me zanima igrač na sceni sa njegovim načinom interpretacije i tako bolje uspevam da shvatim šta želi da mi kaže i pokaže u tom trenutku. Mislim da je scena jedno magično mesto, koje uznese čoveka, više od samog igrača. Balet jeste način da se dokopate scene, ali ja najviše volim da vidim i otkrijem čaroliju ove umetnosti koja nam pokazuje onu dobru esenciju u ljudskom biću.