На високим потпетицама

16. МАРАКЕШ

Маракеш – Већ неколико година уназад у написима са Међународног филмског фестивала у мароканском Црвеном граду Маракешу истичем како је директор ове угледне филмске манифестације једна дама и то наше горе лист – Српкиња из Француске Мелита Тоскан ди Плантије, али прилика за дужи разговор са њом до данас није било.

У Маракешу се догађаји смењују филмском брзином, директорка је од јутра до мрака као на покретној траци тако да, према сопственом признању, по повратку у Париз у којем живи, из постеље не излази по седам дана. И овај разговор за „Политику“, вођен уз чувени марокански чај од нане, у легендарном хотелу Мамунија, рађен је „на брзака“ – између два дневна Мелитина пословна „прелета“.

Рођена 1968. као Мелита Николић у четворочланој српској породици која је давно имигрирала у Француску и нови дом пронашла у Авру, од оца електричара и мајке домаћице из околине Бора (има и млађег брата Драгана), ова дама је у Паризу прво радила у продуцентској кући славног Данијела Тоскана ди Плантијеа, иначе великог пријатеља Србије и српског филма, а потом се за њега и удала. Заједно су 2001. покренули фестивал у Маракешу, а после Данијелове смрти ову важну филмску мисију Мелита је наставила сама, уз подршку свог француско-мароканског тима и под покровитељством мароканске краљевске породице...

Мало је чудно да нас две разговарамо на енглеском?

Можемо и на француском, јер оба језика говорим течно. Нажалост, српски сам заборавила. Тачније, скроз сам га потиснула. Наравно да сам као девојчица, у Авру где сам одрасла и школовала се, изврсно говорила српски. То је био језик на којем се разговарало у мојој кући, али после смрти моје мајке која је била тако изненадна и тако ружна, ја сам од шока престала да говорим на српском. Кажем, на моју велику жалост.

Неком може да се учини да сте попут Алисе у земљи чуда зато што већ дуго тесно сарађујете са мароканском краљевском породицом?

Живим и радим у Паризу, Францускиња сам српског порекла и многима може да се учини да је позиција директора фестивала у земљи као што је Мароко нешто веома егзотично. Али, Француска и Мароко су веома блиске земље, овде људи говоре француски, осећам се овде као код куће, увек добродошло.

Нисте се суочавали са организационим проблемима?

Наравно да на почетку није све текло сасвим глатко. Требало је да упознамо једни друге, да научимо овдашње људе како се ради међународни филмски фестивал. Сада је сасвим другачије, имамо велики тим којег чине не само Французи, већ и велики број Мароканаца.

Можемо ли фестивал у Маракешу назвати и неком врстом легата Данијела Тоскана ди Плантијеа?

Ми смо овај фестивал заједно почели да радимо и да га градимо и сигурно је да је Данијел заувек оставио траг. Али, после смрти мога мужа овај посао не бих могла да наставим да мој велики и тежак рад није вредео и да није био препознат. Замолили су ме да останем и водим фестивал. Остала сам и наставила напорно и одговорно да радим.

Фестивал се одржава под покровитељством краља Мухамеда VI и под директним руководством принца Мулаја Рашида. Како изгледа рад с њима?

Краљ јесте покровитељ, али је принц Мулај најодговорнији за фестивал. Ми директно сарађујемо с њим и његовим најужим тимом, имамо честе састанке и консултације током године у Рабату како би припреме фестивала и фестивалских програма текле несметано. Принц Мулај много доприноси, он има фантастичне тачке гледишта и ширину и наравно да боље од свих нас познаје културне потребе своје земље што нам је изузетно драгоцено. Зато фестивал у Маракешу уз свој интернационални карактер има и толико тога мароканског у себи.

Какав је принц Мулај као шеф?

Веома отворен за разговор и размену мишљења. Има велику способност да увек саслуша различита мишљења, па тек онда изнесе своје и образложи зашто је нешто боље учинити на одређени начин, јер он најбоље познаје и своју земљу и дешавања у њој, што ми други из тима често не знамо најбоље. Принц Мулај је укључен у све нивое припрема и непосредне организације фестивала, од одабира постера и трејлера, изгледа сцене за свечано отварање, листе гостију. Он је човек отвореног ума и велики познавалац уметности.

О чему је принц тако дуго разговарао са аустралијским глумцем Џејсоном Кларком током краљевске вечере?

Разговарали су о деци, о филмовима, о сликама које воле...

Каже се да се снага једне земље огледа у њеном односу према култури, у том смислу је Краљевина Мароко баш снажна?

Треба да знате, цела краљевска породица изузетно воли и веома добро познаје уметност – сликарство, филм, музику, књижевност и да подржава мароканске уметнике којих има у завидном броју. Зато је овако велики филмски фестивал и било могуће основати и снажно развијати. И то без икакве цензуре! Ми у Маракешу приказујемо филмове из целог света, из свих религија, из свих уметничких праваца и овде смо сви да слободно разговарамо о уметности и култури. Мислим да је то најважнија порука фестивала.

И принц Мулај је у свом уводном слову поменуо слободу као важну поруку?

Да, као што сам рекла, овде не постоји цензура ни у избору филмова ни у избору филмских гостију и зато принц истиче слободу као важну поруку. Важну не само за Мароко, већ и за цео муслимански свет о којем, нажалост толико често уопштавајући, говоримо као о терористима. Мароко са својим међународним фестивалом показује изразе те праве и суштинске слободе.

Мој либански колега пожалио ми се поруком да ове године није позван на фестивал и да нема арапских новинара на фестивалу, да ли је то тачно?

У неку руку јесте тачно, али је једини разлог томе то што многи од њих нису готово ништа објављивали током фестивала, а њихов боравак овде нас скупо кошта. Морамо да водимо рачуна и о стању у нашем буџету, али и о ефектима и еху нашег фестивала и приређених филмских догађаја у другим земљама. Из арапског света и ове године имамо неколико телевизијских екипа, као и представнике ТВ станице из Дубаиjа.

Сваке године фестивал у Маракешу угости врхунске светске филмске ствараоце који одрже и своје мајсторске класе, колико то утиче и на развој мароканске кинематографије?

Веома утиче. Уз наш фестивал за ових 16 година одрасле су нове генерације мароканских филмских стваралаца и филмских радника. Уз то, сваке године иностраним гостима омогућена је и посета великим филмским студијима у Уарзазату и директни сусрети са мароканским продуцентима. Мароко има фантастичне пејзаже, Атлас планине, пустињу, пределе пуне зеленила, море, градове, сјајне професионалце и све оно што је потребно филмским уметницима из света. Зато и не чуди што се све већи број страних филмова снима у Мароку.

Једна од традиција фестивала је и омаж кинематографији једне од земаља света, ове године то је Русија, када ће на ред доћи Србија?

Ми смо у Маракешу пре неколико година приредили омаж Емиру Кустурици, овде је боравио и Горан Паскаљевић са својим филмом, пре две године приказали смо у такмичарском програму и дебитантски филм Вука Ршумовића. Још увек нисмо донели одлуку коју ћемо земљу кроз њену кинематографију представити наредне године. Видећемо, можда баш Србију.

Симбол узајамног приближавања идеја

Марокански принц Мулај Рашид и аустралијски глумац Џејсон Кларк током традиционалне краљевске вечере (Фото: IFFM)

Марокански принц Мулај Рашид и ове године био је домаћин такозване краљевске вечере, а примећено је да се у најдужем разговору задржао са аустралијским глумцем и чланом жирија Џејсоном Кларком.

У својој уводној беседи о значају фестивала принц Мулај је између осталог рекао: „Маракеш је симбол конвергенције идеја, воље и жеље да наш свет буде бољи, а намера нашег фестивала је да подржи и промовише визију света у којем су надлежности заједничке, у којем су порекло и разлике издвојене да би пут и доприноси бољој будућности били заједнички.“