Na visokim potpeticama

16. MARAKEŠ

Marakeš – Već nekoliko godina unazad u napisima sa Međunarodnog filmskog festivala u marokanskom Crvenom gradu Marakešu ističem kako je direktor ove ugledne filmske manifestacije jedna dama i to naše gore list – Srpkinja iz Francuske Melita Toskan di Plantije, ali prilika za duži razgovor sa njom do danas nije bilo.

U Marakešu se događaji smenjuju filmskom brzinom, direktorka je od jutra do mraka kao na pokretnoj traci tako da, prema sopstvenom priznanju, po povratku u Pariz u kojem živi, iz postelje ne izlazi po sedam dana. I ovaj razgovor za „Politiku“, vođen uz čuveni marokanski čaj od nane, u legendarnom hotelu Mamunija, rađen je „na brzaka“ – između dva dnevna Melitina poslovna „preleta“.

Rođena 1968. kao Melita Nikolić u četvoročlanoj srpskoj porodici koja je davno imigrirala u Francusku i novi dom pronašla u Avru, od oca električara i majke domaćice iz okoline Bora (ima i mlađeg brata Dragana), ova dama je u Parizu prvo radila u producentskoj kući slavnog Danijela Toskana di Plantijea, inače velikog prijatelja Srbije i srpskog filma, a potom se za njega i udala. Zajedno su 2001. pokrenuli festival u Marakešu, a posle Danijelove smrti ovu važnu filmsku misiju Melita je nastavila sama, uz podršku svog francusko-marokanskog tima i pod pokroviteljstvom marokanske kraljevske porodice...

Malo je čudno da nas dve razgovaramo na engleskom?

Možemo i na francuskom, jer oba jezika govorim tečno. Nažalost, srpski sam zaboravila. Tačnije, skroz sam ga potisnula. Naravno da sam kao devojčica, u Avru gde sam odrasla i školovala se, izvrsno govorila srpski. To je bio jezik na kojem se razgovaralo u mojoj kući, ali posle smrti moje majke koja je bila tako iznenadna i tako ružna, ja sam od šoka prestala da govorim na srpskom. Kažem, na moju veliku žalost.

Nekom može da se učini da ste poput Alise u zemlji čuda zato što već dugo tesno sarađujete sa marokanskom kraljevskom porodicom?

Živim i radim u Parizu, Francuskinja sam srpskog porekla i mnogima može da se učini da je pozicija direktora festivala u zemlji kao što je Maroko nešto veoma egzotično. Ali, Francuska i Maroko su veoma bliske zemlje, ovde ljudi govore francuski, osećam se ovde kao kod kuće, uvek dobrodošlo.

Niste se suočavali sa organizacionim problemima?

Naravno da na početku nije sve teklo sasvim glatko. Trebalo je da upoznamo jedni druge, da naučimo ovdašnje ljude kako se radi međunarodni filmski festival. Sada je sasvim drugačije, imamo veliki tim kojeg čine ne samo Francuzi, već i veliki broj Marokanaca.

Možemo li festival u Marakešu nazvati i nekom vrstom legata Danijela Toskana di Plantijea?

Mi smo ovaj festival zajedno počeli da radimo i da ga gradimo i sigurno je da je Danijel zauvek ostavio trag. Ali, posle smrti moga muža ovaj posao ne bih mogla da nastavim da moj veliki i težak rad nije vredeo i da nije bio prepoznat. Zamolili su me da ostanem i vodim festival. Ostala sam i nastavila naporno i odgovorno da radim.

Festival se održava pod pokroviteljstvom kralja Muhameda VI i pod direktnim rukovodstvom princa Mulaja Rašida. Kako izgleda rad s njima?

Kralj jeste pokrovitelj, ali je princ Mulaj najodgovorniji za festival. Mi direktno sarađujemo s njim i njegovim najužim timom, imamo česte sastanke i konsultacije tokom godine u Rabatu kako bi pripreme festivala i festivalskih programa tekle nesmetano. Princ Mulaj mnogo doprinosi, on ima fantastične tačke gledišta i širinu i naravno da bolje od svih nas poznaje kulturne potrebe svoje zemlje što nam je izuzetno dragoceno. Zato festival u Marakešu uz svoj internacionalni karakter ima i toliko toga marokanskog u sebi.

Kakav je princ Mulaj kao šef?

Veoma otvoren za razgovor i razmenu mišljenja. Ima veliku sposobnost da uvek sasluša različita mišljenja, pa tek onda iznese svoje i obrazloži zašto je nešto bolje učiniti na određeni način, jer on najbolje poznaje i svoju zemlju i dešavanja u njoj, što mi drugi iz tima često ne znamo najbolje. Princ Mulaj je uključen u sve nivoe priprema i neposredne organizacije festivala, od odabira postera i trejlera, izgleda scene za svečano otvaranje, liste gostiju. On je čovek otvorenog uma i veliki poznavalac umetnosti.

O čemu je princ tako dugo razgovarao sa australijskim glumcem Džejsonom Klarkom tokom kraljevske večere?

Razgovarali su o deci, o filmovima, o slikama koje vole...

Kaže se da se snaga jedne zemlje ogleda u njenom odnosu prema kulturi, u tom smislu je Kraljevina Maroko baš snažna?

Treba da znate, cela kraljevska porodica izuzetno voli i veoma dobro poznaje umetnost – slikarstvo, film, muziku, književnost i da podržava marokanske umetnike kojih ima u zavidnom broju. Zato je ovako veliki filmski festival i bilo moguće osnovati i snažno razvijati. I to bez ikakve cenzure! Mi u Marakešu prikazujemo filmove iz celog sveta, iz svih religija, iz svih umetničkih pravaca i ovde smo svi da slobodno razgovaramo o umetnosti i kulturi. Mislim da je to najvažnija poruka festivala.

I princ Mulaj je u svom uvodnom slovu pomenuo slobodu kao važnu poruku?

Da, kao što sam rekla, ovde ne postoji cenzura ni u izboru filmova ni u izboru filmskih gostiju i zato princ ističe slobodu kao važnu poruku. Važnu ne samo za Maroko, već i za ceo muslimanski svet o kojem, nažalost toliko često uopštavajući, govorimo kao o teroristima. Maroko sa svojim međunarodnim festivalom pokazuje izraze te prave i suštinske slobode.

Moj libanski kolega požalio mi se porukom da ove godine nije pozvan na festival i da nema arapskih novinara na festivalu, da li je to tačno?

U neku ruku jeste tačno, ali je jedini razlog tome to što mnogi od njih nisu gotovo ništa objavljivali tokom festivala, a njihov boravak ovde nas skupo košta. Moramo da vodimo računa i o stanju u našem budžetu, ali i o efektima i ehu našeg festivala i priređenih filmskih događaja u drugim zemljama. Iz arapskog sveta i ove godine imamo nekoliko televizijskih ekipa, kao i predstavnike TV stanice iz Dubaija.

Svake godine festival u Marakešu ugosti vrhunske svetske filmske stvaraoce koji održe i svoje majstorske klase, koliko to utiče i na razvoj marokanske kinematografije?

Veoma utiče. Uz naš festival za ovih 16 godina odrasle su nove generacije marokanskih filmskih stvaralaca i filmskih radnika. Uz to, svake godine inostranim gostima omogućena je i poseta velikim filmskim studijima u Uarzazatu i direktni susreti sa marokanskim producentima. Maroko ima fantastične pejzaže, Atlas planine, pustinju, predele pune zelenila, more, gradove, sjajne profesionalce i sve ono što je potrebno filmskim umetnicima iz sveta. Zato i ne čudi što se sve veći broj stranih filmova snima u Maroku.

Jedna od tradicija festivala je i omaž kinematografiji jedne od zemalja sveta, ove godine to je Rusija, kada će na red doći Srbija?

Mi smo u Marakešu pre nekoliko godina priredili omaž Emiru Kusturici, ovde je boravio i Goran Paskaljević sa svojim filmom, pre dve godine prikazali smo u takmičarskom programu i debitantski film Vuka Ršumovića. Još uvek nismo doneli odluku koju ćemo zemlju kroz njenu kinematografiju predstaviti naredne godine. Videćemo, možda baš Srbiju.

Simbol uzajamnog približavanja ideja

Marokanski princ Mulaj Rašid i australijski glumac Džejson Klark tokom tradicionalne kraljevske večere (Foto: IFFM)

Marokanski princ Mulaj Rašid i ove godine bio je domaćin takozvane kraljevske večere, a primećeno je da se u najdužem razgovoru zadržao sa australijskim glumcem i članom žirija Džejsonom Klarkom.

U svojoj uvodnoj besedi o značaju festivala princ Mulaj je između ostalog rekao: „Marakeš je simbol konvergencije ideja, volje i želje da naš svet bude bolji, a namera našeg festivala je da podrži i promoviše viziju sveta u kojem su nadležnosti zajedničke, u kojem su poreklo i razlike izdvojene da bi put i doprinosi boljoj budućnosti bili zajednički.“