Буџетска жмурка

Предлогу буџета за наредну годину, о коме се у Скупштини Србије увелико расправља, а који је, према тврдњи премијера Србије Александра Вучића, најздравији за излазак из кризе, чини се, недостаје једна ставка. Не тако велика, али довољна да се узме у обзир, јер Србија и за идућу годину планира – дефицит.

Другим речима, трошићемо више него што ћемо створити.

Ништа ново рекли би познаваоци наших буџетских прилика. И у тако пренапрегнутим јавним финансијама, баш ових дана, измиче пажњи једна, наизглед, релативно мала ставка.

Приходи од акциза на базна уља која се користе као сировина за производњу мазива. Уместо тога, у Србији се базно уље продаје као евродизел. Само 40 динара јефтиније него на пумпама.

Милина за шверцере. А за буџет?

Од почетка године у Србију је увезено 65.000 тона базног уља, иако је произвођачима мазива годишње потребно 17.500 тона. Дакле, четири пута више од реалних потреба. Републичка каса је због тога за девет месеци ове године изгубила око 25 милиона евра.

Довољно да се пензионерима подели још хиљадарка једнократне помоћи. Многима би тај динар више у џепу био велики као кућа.

Од обећања министра енергетике да ће хитно реаговати због толиког губитка пара, за сада нема ништа. Епилог целе приче, на крају неће бити увођење акциза, већ маркирање базног уља, како би се проверио његов квалитет, али не и где то гориво завршава. У постројењима за даљу прераду или на пумпама.

Држава се очигледно нећка да једним ударцем убије две муве – да спречи шверц и заради паре. Уместо тога новац ће отићи у касу једне стране приватне фирме која има једина право да маркира гориво у Србији. Како ствари стоје, убудуће ће то радити и за шверцере.

Нејасно је, међутим, због чега се држава Србија либи да оснује своју лабораторију и да тржиште деривата, уз инспекцију и царину,

стави под контролу. Од рафинерије и границе до крајњег потрошача. Ваљда је то брига за потрошача коме свакако није свеједно шта сипа у резервоар свог аута.

У жељи, ваљда, да тај посао препусти слободној иницијативи приватника, који само на том послу згрну и по седам милиона евра годишње, она широм отворених очију жмури пред очевидним шверцом.

Суштина, међутим, није у лабораторији и пуком питању њеног власника, већ у незаконитим правилима која владају на овом тржишту. Да не буде забуне, ових 25 милиона евра које су шверцери ставили себи у џеп, неће спасити буџет. За његово довођење на позитивну грану потребно је много више. Међутим, то што држава не пресеца овај отворени ланац шверца, показује неодлучност и селективност у борби против сиве економије којом се „ваља” најмање трећина нашег националног колача.

Десетак милијарди евра.

Мало ли је?