Пета црна овца у породици

16. МАРАКЕШ

Маракеш – У незавидној улози председника жирија 16. Маракеш филмског фестивала нашао се легендарни мађарски редитељ Бела Тар, оригинални и самосвојни аутор, творац награђиваних уметничких филмова дугог кадра, дела од којих се „Сотонски танго“ сматра ремек-делом, а „Човек из Лондона“ и „Торински коњ“ култним филмовима.

У разговору за „Политику“ Бела Тар говори и о својим „пензионерским“ данима, подсећа на људско достојанство и открива да ће се ускоро поново вратити у Мађарску коју је љут пре неколико година напустио...

Шта све радите као „пензионер“?

Гледам сада филмове ових младих људи у Маракешу и чекам да ми неки од њих додирну срце и душу. У међувремену сам затворио своју продуцентску кућу „Филм фектори“ у Мађарској, а 15. децембра затварам и своју филмску школу у Сарајеву која је годинама добро радила, ускоро ћу имати велику изложбу у Амстердаму, а после – немам појма. У сваком случају као филмски „пензионер“ се осећам попут наркомана без дроге. Стварање филма ми недостаје, али ја сам јака особа.

Због чега затварате Филмску школу у Сарајеву?

Из разлога због којих сам пре неколико година затворио и продуцентску кућу. Нема новца. У Сарајеву више не могу да плаћају одржавање ове школе.

Чини ми се да новац није једини проблем због којег сте одлучили да после „Торинског коња“ више ништа не снимате?

Тачно, недостатак новца није једини разлог. Једноставно, осетио сам да треба да престанем. Радио сам и стварао сам 34 године, филм по филм. Урадио сам први филм и имао сам још питања да поставим. Онда сам урадио други филм и имао нова питања на која је требало да одговорим. И тако из филма у филм, нова питања – нови одговори. Корак по корак стварао сам и створио мој језик, показивао и показао како видим живот и данас могу са миром да посматрам неке младе људе како гледају моје филмове и видим како им се очи сјаје. Престао сам јер не бих желео да их видим како ми се подсмевају. Заиста не бих.

Радили сте својевремено „Сотонски танго“ филм дуг седам сати, он је сада и дигитализован, а да ли је релевантан данашњој филмској омладини навиклој на „фастфуд“ филмове?

Тај филм сам снимао пре 23 године и људи га још увек гледају и желе да га гледају. Мислим да је то најважније. С друге стране, на гледаоцу је увек одлука да ли више воли „фастфуд“ или праву, домаћу, у кући спремљену храну за вечеру. На другима је да одлуче, ја само кувам.

Често кажете како нема правила у филму, чему сте онда учили своје студенте?

У 21. веку можете да снимите филм и својим „ајфоном“ или било каквом камером коју имате у неком од својих портабл апарата. Заиста не постоје правила. Да бисте образовали људе морате их ослободити, научити да буду слободни и моћни, јер живот је прилично тежак и нимало једноставан за младе филмске ствараоце. Покушао сам да их научим да не смеју да буду провинцијални, да не размишљају о припадности монолитној земљи, јер свет није монолитан. Моји студенти су долазили са свих страна света, из Европе, Сингапура, Јапана, Аргентине, САД, Колумбије, Мексика и радили су заједно, живели заједно, спајали своје различитости. Такође, у мојој Филмској школи нисмо имали учитеље, већ сам једноставно позивао неке важне и међусобно толико различите филмске момке да размењују искуства са мојим студентима. Тако су са нама били и Апичатпонг Верасетакул и Карлос Рејгадас, са свим својим разликама у филмском језику и поимању филмске уметности. Али, сви се они у својим филмовима баве људским бићем и поштују живот. Једноставно, зар не.

Зар вам та филмска младост није улила енергију да и ви снимите нови филм?

Они су мени поклонили много своје енергије и ја сам им стално узвраћао својом, али то није довољно да бих се натерао да поново снимам и да понављам све оно што сам кроз свој стил, филмске визије, свој филмски језик већ толико пута рекао. Не. Али, да вам сада откријем да сам ипак снимио један кратки филм од једног кадра.

И тај кадар траје 11 сати?

Ха, не! Траје 11 минута, али вам више ништа о томе нећу рећи. Дођите у јануару у Амстердам па ћете га премијерно видети.

Да будемо искрени, стално сте правили невоље и у комунистичком и у овом данашњем капиталистичком режиму у Мађарској?

Када већ хоћете искреност да вам кажем и ово – никада нисам био размажен, никада ситуиран и увек сам морао за све да се борим. Уколико хоћеш нешто да урадиш, нешто да унапредиш, мораш да се бориш. Ван сумње је да без тога нема ништа. Борба је део наших живота. Много борбе је део мог живота.

Памтим ваше оштро писмо с којим сте се обратили надлежнима и културној јавности у Мађарској исказавши своју љутњу, да ли су они још увек због тога љути на вас?

Наравно да јесу. Ја сам за њих једна од пет најважнијих црних оваца у „фамилији“. Поносан сам на то.

Ипак ћете се после Сарајева вратити у Мађарску?

Хоћу, зашто да не. Мађарска је мој дом.

На свечаном отварању фестивала у Маракешу имали сте леп говор и као председник жирија наговестили како ћете вредновати филмове?

Сигурно је да филм мора да ме дотакне, а то ће моћи уколико у њему препознам права осећања, стварне ситуације, стварну људску драму, радост, страсти, а не некакву вештачку конструкцију живота. У најкраћем, желим да видим живот на филму.

Увек сте волели живот на филму, а мрзели филмске лажи?

Могу да кажем да је тако. Данас је превише филмских лажи, али срећом не гледам превише филмова. Само филмове мојих пријатеља и људи чије стваралаштво поштујем или филмове које ми блиски пријатељи препоруче за гледање. Само седим и гледам. И не волим никакве софистициране ствари, никакве креације. Волим када све у филму тече као да се догађа ту преда мном, а не када ствара осећај да је нешто направљено, конструисано.

У „Торинском коњу“ коњ је готово у главној улози, истина је да сте због њега отпустили глумца?

Истина је, али не из разлога какав је пласиран у легендама о овом филму. Када сам коначно на једној сточној пијаци у близини границе са Румунијом одабрао и купио коња за снимање, одабрао сам и глумца Мирослава Клобота, јер заиста изгледа као камен. Међутим, десило се нешто непредвиђено. Мирослав се боји коња! Дакле, није тачно да сам отпустио глумца због коња, већ сам из оправданих разлога заменио Мирослава глумцем Јаношем Держијем. Знао сам човека, он не мари за коње и изгледа као прави сеоски тежак. И одличан је у овом филму...

Прва „Златна звезда“ за Шинја Цукамота

(Фото Маракеш фестивал)

Јапански редитељ Шинја Цукамото први је на великој сцени Конгресног центра у Маракешу примио „Златну звезду“, награду коју овдашњи међународни фестивал додељује ствараоцима за изузетан допринос светском филму (на фотографији).

На свечаној, изврсно припремљеној церемонији која се директно преносила и на џиновски екран на тргу Ђема ел Фна, о Цукамоту се говорило као о оснивачу оригиналног филмског жанра, такозване „култне забаве“, као аутору креативних трилера и хорора, филмова попут „Ватре на равници“, „Гоблина“ или „Тетсуо“...

Као глумца, јер Цукамото и то јесте, публика ће га ускоро гледати у најновијем Скорсезеовом филму „Тишина“...