Вук никада неће разумети шта је чекић

На албумима има више познатих гостију него просечна хип-хоп звезда, али Џеј Ар Робинсон, вођа „Wrekmeister Harmonies”, далеко је од опште популарности, премда је његов експериментални метал бенд након деценије постојања у успону. Последња турнеја довела га је и у београдски „Електропионир”. Уочи концерта, за „Политику” је причао о својој сложеној музици.

Албум „You’ve Always Meant So Much To Me” је инспирисан климатским променама, поступним процесом уништења. „Light Falls” говори о концентрационим логорима и дехуманизацији, отуд такође о постепеном разарању проказаних народа и појединаца. Споре, али непрекидне промене наизглед постојаних структура – то је и опис ваше музике?

Тако покушавам да изразим оно што ми је најважније. Поступне промене, труљење, људи који се узајамно уништавају у гротескно великим размерама и на интимније, али не мање разорне начине – то су идеје и искуства о којима много размишљам и које обликују моју креативност.

Пространост ваше музике и њене непрестане промене стварају контраст са заточеношћу и изолацијом, које су вам такође честе теме?

Видим заточеност и изолацију као огромне, монолитне. Ту је и осећај крајње усамљености у том простору. Тама која све обухвата, повремено поцепана трачцима светла. У њој, снови о светлости, о томе да нема гушења унутар пространости, да се буде један и целовит, о надилажењу, толеранцији, прихватању и љубави према себи и свему. Уметност је пројекција те идеје.

Тема албума „Night of Your Ascension” били су лицемерје цркве и злочини њених људи. „Light Falls” износи последице дела нациста, покрета више неопаганског него побожног, који је убијао људе из „погрешних” народа и вероисповести и представљао се као пастир и спаситељ своје „расе”. Да ли сте о теми вишестраности религије тиме затворили круг?

Религија је мит који је човечанство створило како би одговорило на питања која немамо право да постављамо и не можемо се надати да ћемо их икада разумети. То је као да вуку покушавате да објасните шта је чекић. Вук никада неће моћи да разуме идеју чекића, зашто је начињен, чему служи.

Кад смо код лажних пастира и расне мржње: успон Доналда Трампа изненадило је многе ван САД. Да ли сте ту плиму и раније приметили у односу према мањинама или другим знацима? Ово је нагли раскид са оним што је досад важило или такође поступни процес разарања и дехуманизације?

Била је то реакција људи заборављених у глобализацији какву су покренуле интелектуалне и културне елите. Тужно је што ће избор Доналда Трампа ући у анале америчке историје као једна од највећих намештаљки за управо оне који су за њега гласали. Њихови опустошени градови неће бити оживљени и они ће се ужаснути када буду сазнали да нису Мексиканци или Кинези били ти који су им украли послове него роботи, и да нема зида који би могао да спречи картеле да не протурају јефтину дрогу која ће им бити потребна да би изашли на крај са својом свакодневицом.

Нисте формално музички образовани. Да ли сте иоле оклевали када сте се подухватили реаранжирања дела Карла Ђезуалда, комплексног и иновативног композитора из 16. века?

Ни најмање. Волим тај мадригал и провео сам много времена мислећи о њему. Био је то изазов у којем сам збиља уживао.

Користиле сте ликовне радове двојице важних вокалиста Ника Блинка из „Rudimentary Peni” и Дејвидa Јауа, прослављеног у „Scratch Acid” и „Jesus Lizard”, за омоте ваших албума. Има ли шансе да они запевају с вама?

Дејвид Јау је „певао” на мом првом албуму, „Volume One”. Ник Блинко – то се вероватно никада неће десити.

Створили сте бенд ради саундтрека за филм који сте тада снимали. И касније сте се бавили том уметношћу, стварате ли неки филм сада?

Управо радимо на филму „The Alone Rush” и надамо се да ћемо га завршити до јесени.