Vuk nikada neće razumeti šta je čekić

Na albumima ima više poznatih gostiju nego prosečna hip-hop zvezda, ali Džej Ar Robinson, vođa „Wrekmeister Harmonies”, daleko je od opšte popularnosti, premda je njegov eksperimentalni metal bend nakon decenije postojanja u usponu. Poslednja turneja dovela ga je i u beogradski „Elektropionir”. Uoči koncerta, za „Politiku” je pričao o svojoj složenoj muzici.

Album „You’ve Always Meant So Much To Me” je inspirisan klimatskim promenama, postupnim procesom uništenja. „Light Falls” govori o koncentracionim logorima i dehumanizaciji, otud takođe o postepenom razaranju prokazanih naroda i pojedinaca. Spore, ali neprekidne promene naizgled postojanih struktura – to je i opis vaše muzike?

Tako pokušavam da izrazim ono što mi je najvažnije. Postupne promene, truljenje, ljudi koji se uzajamno uništavaju u groteskno velikim razmerama i na intimnije, ali ne manje razorne načine – to su ideje i iskustva o kojima mnogo razmišljam i koje oblikuju moju kreativnost.

Prostranost vaše muzike i njene neprestane promene stvaraju kontrast sa zatočenošću i izolacijom, koje su vam takođe česte teme?

Vidim zatočenost i izolaciju kao ogromne, monolitne. Tu je i osećaj krajnje usamljenosti u tom prostoru. Tama koja sve obuhvata, povremeno pocepana tračcima svetla. U njoj, snovi o svetlosti, o tome da nema gušenja unutar prostranosti, da se bude jedan i celovit, o nadilaženju, toleranciji, prihvatanju i ljubavi prema sebi i svemu. Umetnost je projekcija te ideje.

Tema albuma „Night of Your Ascension” bili su licemerje crkve i zločini njenih ljudi. „Light Falls” iznosi posledice dela nacista, pokreta više neopaganskog nego pobožnog, koji je ubijao ljude iz „pogrešnih” naroda i veroispovesti i predstavljao se kao pastir i spasitelj svoje „rase”. Da li ste o temi višestranosti religije time zatvorili krug?

Religija je mit koji je čovečanstvo stvorilo kako bi odgovorilo na pitanja koja nemamo pravo da postavljamo i ne možemo se nadati da ćemo ih ikada razumeti. To je kao da vuku pokušavate da objasnite šta je čekić. Vuk nikada neće moći da razume ideju čekića, zašto je načinjen, čemu služi.

Kad smo kod lažnih pastira i rasne mržnje: uspon Donalda Trampa iznenadilo je mnoge van SAD. Da li ste tu plimu i ranije primetili u odnosu prema manjinama ili drugim znacima? Ovo je nagli raskid sa onim što je dosad važilo ili takođe postupni proces razaranja i dehumanizacije?

Bila je to reakcija ljudi zaboravljenih u globalizaciji kakvu su pokrenule intelektualne i kulturne elite. Tužno je što će izbor Donalda Trampa ući u anale američke istorije kao jedna od najvećih nameštaljki za upravo one koji su za njega glasali. Njihovi opustošeni gradovi neće biti oživljeni i oni će se užasnuti kada budu saznali da nisu Meksikanci ili Kinezi bili ti koji su im ukrali poslove nego roboti, i da nema zida koji bi mogao da spreči kartele da ne proturaju jeftinu drogu koja će im biti potrebna da bi izašli na kraj sa svojom svakodnevicom.

Niste formalno muzički obrazovani. Da li ste iole oklevali kada ste se poduhvatili rearanžiranja dela Karla Đezualda, kompleksnog i inovativnog kompozitora iz 16. veka?

Ni najmanje. Volim taj madrigal i proveo sam mnogo vremena misleći o njemu. Bio je to izazov u kojem sam zbilja uživao.

Koristile ste likovne radove dvojice važnih vokalista Nika Blinka iz „Rudimentary Peni” i Dejvida Jaua, proslavljenog u „Scratch Acid” i „Jesus Lizard”, za omote vaših albuma. Ima li šanse da oni zapevaju s vama?

Dejvid Jau je „pevao” na mom prvom albumu, „Volume One”. Nik Blinko – to se verovatno nikada neće desiti.

Stvorili ste bend radi saundtreka za film koji ste tada snimali. I kasnije ste se bavili tom umetnošću, stvarate li neki film sada?

Upravo radimo na filmu „The Alone Rush” i nadamo se da ćemo ga završiti do jeseni.