Пјацола и руска романтика

Домаћи, изузетни уметници, који годинама нису имали солистички концерт, добили су прилику да, на позив Центра за музику Коларца, сами креирају програм свог наступа и изаберу госте. Захваљујући томе, слушаћемо Биљану Горуновић, нашу врхунску пијанисткињу, вечерас у 20 часова у великој дворани Коларчеве задужбине у Београду, у оквиру циклуса „Уредник – уметник у гостима”.

–У намери да гости на мом концерту буду мени драге колеге, оформио се необичан ансамбл у саставу: Бобан Бјелић, хармоника, Александар Тасић, кларинет, Драгољуб Ђуричић, бубњеви и Биљана Горуновић, клавир. Музика за овакав састав не постоји и зато смо се определили за аранжман две нумере Астора Пјацоле. Биће то велика звучна и визуелна промена на фону руске романтичне музике коју сама свирам, мислим на дела Метнера, Чајковског, Скрјабина и Рахмањинова – каже Горуновићева, најављујући вечерашњи наступ.

Наша саговорница се школовала у Москви, код проф. Глеба Акселрода завршила је дипломске и постдипломске студије на Конзерваторијуму „Чајковски”. Звање магистра стекла је код проф. Јокут Михаиловић на Фaкултету музичке уметности у Београду. У некадашњем СССР-у одржала је низ концерата, а иза ње су значајна признања на такмичењима у Барселони и Гетингену. Живи у Београду, а предаје на Академији уметности у Новом Саду.

На питање колико је протекло од њеног претходног наступа у престоници пијанисткиња објашњава:
– Последњи пут сам свирала у Коларцу пре тачно 13 година, у организацији „Југоконцерта”, који је сада прошлост. До тога, у јуну 1999, у тадашњој држави, на истом месту сам свирала концерт сачињен од дела Милоја Милојевића, који је критичар НИН-а прогласио за најбољи на ранг-листи, испред Најџела Кенедија. За наступ који сам у мају 2006. одржала у сали Београдске филхармоније добила сам награду Удружења музичких уметника за најбољи у тој години, али он није поновљен у Великој дворани Коларца. Зашто, не знам.
На нашу зачуђеност тиме да врхунски пијанисти, некадашњи руски студенти овде немају своје место, Биљана Горуновић истиче да разлог није у њој и појашњава:

– Не одричем се своје љубави – музике и проналазим просторе и публику који ме усрећују. Сви знају да је место културе у нашој земљи иза маргине и све док се поново не појави свест о националним вредностима, о традицији, о писмености, о лепим манирима, о култури говора, о поштовању, о људској потреби да размењује емоције са другом особом...(списак је дугачак) не видим да ћемо као нација бити емоционално стабилни.