Како сам открио камен мудрости

КЛАВИР СЕЋАЊА
Било је спарно и мемљиво те вечери у Њујорку, у књижари где сам читао своје песме. Био сам обливен знојем, панталоне су ми спадале и стално сам их придржавао руком којом нисам држао књигу. Касније ми је познаник рекао да су он и његов другар били очарани. Стално су очекивали да се заборавим и да ми спадну.

Други пут, у калифорнијском градићу Монтери читао сам пред готово празном слушаоницом колеџа, тик уз салу у којој су крцатом гледалишту приказивали Кинг Конга. У једном тренутку, док сам изговарао једну од својих најлирскијих љубавних песама, зачуо сам иза својих леђа џиновску мајмунолику звер како урла као да ће да ме придави.

Давних шездесетих, у омладинском центру у некој бедној вароши на Лонг Ајленду, убацили су ме у програм између мађионичара аматера и типа што „чита“ мисли, а локалним мангупима у публици није речено ни ко сам ни шта треба да радим. Сећам се њихових запрепашћених лица док сам читао прву песму.

У Детроиту, читао сам уз вокалну пратњу уплакане бебе и кевтавог псетанцета које је неко кришом унео у салу.

У Џиниву, у држави Њујорк, био сам толико пијан да сам тражио да погасе сва светла, осим оног на мом пулту, а затим сам наставио да читам наредна два сата, неке песме и двапут, како су ми сутрадан рекли.

У Оберлајну, Охајо, седамдесетих година, чим су саслушале моју песму „Груди“, туце жена изашло је из сале, свака демонстративно залупивши врата. 

У медфордској гимназији у Орегону представили су ме као Бернарда Зимића, светски познатог писца кримића.

У Сан Хозеу изгубио сам типа ког је требало да пратим својим колима, усред саобраћајног шпица, и схватио да немам појма где треба да читам. Продужио сам напред, мислећи да ће он схватити да нисам иза њега и зауставити се поред пута. Прошао сам кроз центар и предграђе и најзад помислио, ђаво да га носи, враћам се у Сан Франциско. Пошто сам морао да се вратим истим путем којим сам дошао, моментално сам решио да пођем једним од излаза и да се распитам, само што у осам увече, у малом стамбеном насељу, у улици оивиченој дрворедима, нисам имао кога да питам. Пошто сам мало кружио, угледао сам старог Кинеза како корача сам. Зауставио сам кола и упитао га, свестан колико смешно звучим, да не зна, можда, где се овде чита поезија? Да, рекао је, у цркви иза угла.

У Орори, држава Њујорк, на дивном Џинив језеру, имао сам најкраће читање песама у животу. Трајало је тачно двадесет осам минута, док су бројни посетиоци и организатори очекивали читав сат. Ипак, имао сам изванредан изговор. Збрзао сам читање између прве и последње четвртине плеј-оф утакмице НБА, и одјурио у свој хотел, прешишавши две даме које су хтеле да им потпишем књиге.

У Охриду, Македонија, читао сам с „мртвим“ микрофоном пред хиљаду посетилаца који ме не би разумели и да су ме чули, али су ми ипак пљескали после сваке песме.

И сад, питам ја вас, може ли ико очекивати више од живота?