Ренцијев пад не мора да значи победу евроскептика

Док се, сада већ бивши, италијански премијер Матео Ренци суочавао с тешким поразом на референдуму о уставним реформама, лидер крајње десне Лиге севера Матео Салвини узвикивао је: „Живео Трамп, живела Ле Пенова, живела Лига!” Евроскептику се у слављеничком жару придружио идеолошки саборац популиста Бепе Грило, који је устрептао већ видевши како његов покрет Пет звездица осваја власт.

Убрзо се огласила лидерка француске деснице Марин ле Пен, која је прва у јуну честитала Британцима, а потом и Доналду Трампу, закључивши да су се Италијани одрекли Европске уније и омиљеног им реформатора Ренција. Покушала је Ле Пенова, чије име ће се на пролећним председничким изборима наћи на гласачким листићима, да и на италијанском референдумском исходу убере поен ширећи пропаганду о ослободиоцима нација из бриселске тамнице који су зајахали коње и скупљају војску широм Европе.

Тачно је да су високом излазношћу у недељу од 68 одсто (премијера није подржало чак 59,1 одсто) Италијани послали јасну поруку елити. Земљи су преко потребне институционалне и економске промене које је започео Матео Ренци, зарад којих народ није био спреман да потисне бес према постојећем режиму због мигрантске кризе, климавог банкарског сектора, економске стагнације, незапослености. Кивни на демократе, обезбедили су Гриловим популистима пре пола године власт првенствено у водећој четворци – Риму, Милану, Болоњи и Торину.

Али пораз елитних политичара неће лако уновчити, иако тако тврде, они који од Европске уније скрећу оштро удесно.

Ренцијев бруталан пораз и стрмоглав пад популарности после свега две и по године не чине победу оних који једва чекају да земљу изведу из уније. Десничари и популисти убеђују јавност да су после одлуке Велике Британије да напусти блок и победе Доналда Трампа на председничким изборима незаустављиви, пренебрегавајући да после „брегзита” и Трампа ништа није сигурно. Посебно у Италији која је за 70 година променила 63 владе.

Евроскептицима у узлету Ренци може послужити као пример како екстремно популаран политичар за кратко време може пасти с врха политичке сцене. Ренци остаје лидер највеће партије у парламенту, али је доста дуже себе видео на власти. Избори у Италији не би требало да буду одржани пре 2018. године, што је довољно времена да бирачи Грилов кадар тестирају у градовима које су им поверили. Победа његове „звездице” Вирђиније Рађи у Риму требало је да покрет учини владајућом партијом, али њено хаотично управљање прети краху популиста на националном нивоу. Сада морају да докажу да су достигли политичку зрелост и легитимитет да преузму улогу главне опозиционе партије.

Све и да се, како се шушка, избори десе у фебруару, многи Италијани који су сменили премијера неће гласати за Бепа Грила или Матеа Салвинија. Ренцијевом поразу кумовала је и левица и демократске присташе, укључујући и бившег премијера Маријa Монтиja.

Такође, планиране изборне реформе могу довести до облика пропорционалне заступљености која ће отежати да једна партија формира владу. Наставак коалиционих влада искључиће Пет звездица који одбацују коалиције. Свакој новој влади биће јасно да је земљи потребно више експанзивне фискалне политике, у чему им је, као и решавању проблема мигрантске кризе и обнови подручја недавно погођених земљотресима, потребна солидарност европских савезника.

С друге стране, несумњиви подстицај покрета Пет звездица и Лиге севера може учврстити лојалност између две традиционалне партије –демократа и Форца Италије Силвија Берлусконија. Берлусконијевци јесу предсказали да је Ренци „мртав човек који хода”, али ово би била брана таласу који хоће да потопи естаблишмент.

Уосталом, како „Гардијан” примећује, италијански сценарио није исто што „брегзит” и Трамп – иако се међу њима повлаче паралеле. Последице гласања су ограниченије од, пише британски лист, битке елите и популиста или националиста и глобалиста.