Rencijev pad ne mora da znači pobedu evroskeptika

Dok se, sada već bivši, italijanski premijer Mateo Renci suočavao s teškim porazom na referendumu o ustavnim reformama, lider krajnje desne Lige severa Mateo Salvini uzvikivao je: „Živeo Tramp, živela Le Penova, živela Liga!” Evroskeptiku se u slavljeničkom žaru pridružio ideološki saborac populista Bepe Grilo, koji je ustreptao već videvši kako njegov pokret Pet zvezdica osvaja vlast.

Ubrzo se oglasila liderka francuske desnice Marin le Pen, koja je prva u junu čestitala Britancima, a potom i Donaldu Trampu, zaključivši da su se Italijani odrekli Evropske unije i omiljenog im reformatora Rencija. Pokušala je Le Penova, čije ime će se na prolećnim predsedničkim izborima naći na glasačkim listićima, da i na italijanskom referendumskom ishodu ubere poen šireći propagandu o oslobodiocima nacija iz briselske tamnice koji su zajahali konje i skupljaju vojsku širom Evrope.

Tačno je da su visokom izlaznošću u nedelju od 68 odsto (premijera nije podržalo čak 59,1 odsto) Italijani poslali jasnu poruku eliti. Zemlji su preko potrebne institucionalne i ekonomske promene koje je započeo Mateo Renci, zarad kojih narod nije bio spreman da potisne bes prema postojećem režimu zbog migrantske krize, klimavog bankarskog sektora, ekonomske stagnacije, nezaposlenosti. Kivni na demokrate, obezbedili su Grilovim populistima pre pola godine vlast prvenstveno u vodećoj četvorci – Rimu, Milanu, Bolonji i Torinu.

Ali poraz elitnih političara neće lako unovčiti, iako tako tvrde, oni koji od Evropske unije skreću oštro udesno.

Rencijev brutalan poraz i strmoglav pad popularnosti posle svega dve i po godine ne čine pobedu onih koji jedva čekaju da zemlju izvedu iz unije. Desničari i populisti ubeđuju javnost da su posle odluke Velike Britanije da napusti blok i pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima nezaustavljivi, prenebregavajući da posle „bregzita” i Trampa ništa nije sigurno. Posebno u Italiji koja je za 70 godina promenila 63 vlade.

Evroskepticima u uzletu Renci može poslužiti kao primer kako ekstremno popularan političar za kratko vreme može pasti s vrha političke scene. Renci ostaje lider najveće partije u parlamentu, ali je dosta duže sebe video na vlasti. Izbori u Italiji ne bi trebalo da budu održani pre 2018. godine, što je dovoljno vremena da birači Grilov kadar testiraju u gradovima koje su im poverili. Pobeda njegove „zvezdice” Virđinije Rađi u Rimu trebalo je da pokret učini vladajućom partijom, ali njeno haotično upravljanje preti krahu populista na nacionalnom nivou. Sada moraju da dokažu da su dostigli političku zrelost i legitimitet da preuzmu ulogu glavne opozicione partije.

Sve i da se, kako se šuška, izbori dese u februaru, mnogi Italijani koji su smenili premijera neće glasati za Bepa Grila ili Matea Salvinija. Rencijevom porazu kumovala je i levica i demokratske pristaše, uključujući i bivšeg premijera Marija Montija.

Takođe, planirane izborne reforme mogu dovesti do oblika proporcionalne zastupljenosti koja će otežati da jedna partija formira vladu. Nastavak koalicionih vlada isključiće Pet zvezdica koji odbacuju koalicije. Svakoj novoj vladi biće jasno da je zemlji potrebno više ekspanzivne fiskalne politike, u čemu im je, kao i rešavanju problema migrantske krize i obnovi područja nedavno pogođenih zemljotresima, potrebna solidarnost evropskih saveznika.

S druge strane, nesumnjivi podsticaj pokreta Pet zvezdica i Lige severa može učvrstiti lojalnost između dve tradicionalne partije –demokrata i Forca Italije Silvija Berluskonija. Berluskonijevci jesu predskazali da je Renci „mrtav čovek koji hoda”, ali ovo bi bila brana talasu koji hoće da potopi establišment.

Uostalom, kako „Gardijan” primećuje, italijanski scenario nije isto što „bregzit” i Tramp – iako se među njima povlače paralele. Posledice glasanja su ograničenije od, piše britanski list, bitke elite i populista ili nacionalista i globalista.