Песоина и Паундова трафика

Емил Сиоран је немилосрдан: „У животу једног песника успеха не може бити.” Већ из неколико следећих реченица Кратког прегледа распадања јасно нам је на шта мисли највећи и најмрачнији гностик двадесетог века. Његово сумирање је парадоксално, али ништа мање окрутно – песникова моћ долази од свега што није предузео, од бескрајних тренутака прожетих недостижношћу. Али, шта је то песник могао предузети, а није, и баш због тога је његова моћ недосежна?

Метафизика је последица лошег расположења, написао је Фернандо Песоа у песми „Трафика”. Поезија је непрестано преиспитивање идентитета. Трафика у Песоиној песми постала је симбол простора издвојеног из свакидашњице баш зато што је центар око којег се свакидашњица окреће. Трафика је повод да Песоа изрази визију ишчезлог света, који као да је усисан у црну рупу, док његова несавршена реплика наставља да живи у другој галаксији. „Шта знам о оном што ћу бити, ја који не знам ни ко сам?” Песник је увек у кавезу, оном који свет направи за њега (и дословно, у Паундовом случају), или у оном који унутар себе самог песник начини од сопствених страхова, промашаја и сумњи. Ништа од набројаног није мањкало ни Песои нити Паунду.

Езра Паунд исписује стихове песме „Острво на језеру” као мали програм свог будућег, мирног живота, у облику молитве Венери, богињи лепоте и љубави, и Меркуру, заштитнику лопова, молећи их да му подаре, кад за то куцне час, омању дуванџиницу, препуну мирисних цигарета, мирно свратиште проститутки: „Далеко од тог проклетог списатељског посла,/ у којем је човек без престанка/ упућен на своју главу.” У овој песми један детаљ ми је привукао пажњу: стих „кад за то куцне час”.

Који је то час у којем песнику дође на ум помисао да одустане од поезије? Да ли је то тренутак у којем схвата да његова поезија више није оштра попут арапског ножа? Тренутак у којем за песму нема више места у свету, тренутак у којем се поезија показује као непотребна? Јер, поезије нема на трафикама, баш као што на трафикама нема ни метафизике. Или, могуће, поезија престаје тамо где почиње метафизика трафике? Једноставно, постане непотребна ма колико била велика и вредна. Можда тим непотребнија што је већа и вреднија, јер нема сврхе да постоји у свету о којем се у стиху нема шта рећи а да се стих не обезвреди и обесмисли.

Песоа припаљује цигарету не би ли промислио како да напише стихове којима би оповргао смрт поезије. Паунд чезне за дуванџиницом у коју би се повукао зато што је поезија постала превише напорна.

Шта преостаје песнику? У чему је његов неуспех, и како је могуће да његова моћ долази од свега што није учинио?

Имао сам стихове у којима ме није било. Био сам у стиховима које нисам никада написао. Радовао сам се неотвореној књизи песама, као што сам се радовао белом папиру, а касније и екрану који ћу испунити стиховима. Патио сам јер неке песме нисам написао, баш као што ме је болело што сам неке написао. Као што је болело док сам их писао, и као што је болело зато што нисам могао да их пишем.

Тело не може да напусти свет. Као што ни душа не може да напусти себе. Нити звезда може да обасја саму себе. Као што ни одсвиран тон себе не чује. Силазимо, увек силазимо, пролазници који се не заустављају. У пренатрпаном вагону нико се не усуђује да седне на једино празно седиште, до мене.

Као што се боја суши на зиду, тако је у свету.