Сви Трампови генерали

Као младић Доналд Трамп је чак пет пута изврдао обавезу да иде у Вијетнам, али као изабрани председник показује невероватну опчињеност професионалним ратницима, чак толику да од будуће америчке владе прави „војну хунту”.

Управо је објављена вест да ће пензионисани генерал Џон Кели бити министар државне безбедности, што га чини  трећим генералом у следећој администрацији којој би могли да се придруже још двојица, између осталог и на месту  државног секретара. Биће у влади и некадашњих припадника армије са нижим чиновима па се јавност све гласније пита хоће ли америчка политика у наредне четири године бити под исувише великим утицајем еполета и њиховог виђења света. 

„Ако смо нешто научили за последњих 15 година, то је да када усвајамо војну перспективу правимо крупне грешке”, изјавио је демократски сенатор Крис Мерфи, алудирајући на ратове у Ираку и Авганистану.

Док је био у кампањи, Трамп је жестоко критиковао Бушове блискоисточне авантуре, да би сада, пред улазак у Белу кућу, на највише функције постављао људе који су направили каријере управо у ратовима које је Америка водила последњих 15 година. За министра одбране и саветника за националну безбедност номиновао је Џона Матиса и Мајкла Флина, док Дејвида Петреуса има у виду за шефа Стејт департмента. Сви они су командовали биткама у Ираку и Авганистану. Ратови су били места на којима су добијали чинове и славу, али и надимке – Матис је као немилосрдни ратник прозван „бесним псом” који је својим маринцима поручио да у Ираку буду спремни да убију сваког кога сретну.

Осим њих и Келија, још једног ветерана ирачког рата, влади ће се можда придружити и адмирал Мајкл Роџерс, и то на позицији директора целокупног безбедносног сектора са свим шпијунским агенцијама. Ових пет Трампових генерала, оцењује „Волстрит џорнал”, подривају темеље демократског уређења које подразумева да цивили владају и надгледају војску и безбедносне агенције. Али, осим њих ту су и нижи официри попут будућег шефа ЦИА Мајка Помпеа, који је завршио Вестпоинт и служио у Заливском рату, као и Стивен Бенон, некадашњи морнарички официр који ће бити незванични шеф кабинета у Белој кући. Овај последњи је  радио и на Волстриту као банкар Голдмана Сакса па спаја све оно што 45. председник тражи од чланова своје владе – да су војници или богаташи.

Иако је на изборима беспоштедно критиковао последње америчке ратове и класу најбогатијих, коју је окривио за финансијске невоље обичних људи, Трамп сада саставља владу која готово да је искључиво чине војни команданти и милијардери. Економију је поверио банкару са Волстрита Стивену Менучину (финансије) и инвеститору Вилбуру Росу (трговина), а образовање и саобраћај наследницама пословних империја Бетси Девос и Елејн Чао. Ова прва је рођена сестра Ерика Принса, оснивача „Блеквотера”, приватне војске која је 2007. убила 17 цивила на једном тргу у Багдаду.

„Биће то ГГ кабинет, састављен од Голдмана Сакса и генерала”, оцењује сенаторка Клер Мекаскил из Демократске странке.

У дебати коју је овим поводим организовао Јавни национални радио, подвучено је да овакви кадрови гарантују да ће национална безбедност бити у фокусу наредне владе. У том смислу наводи се да је најопасније да спољна политика потпадне под утицај армије јер ће онда Пентагон наметати војна решења и поред сасвим прикладних дипломатских опција.

Матис је, на пример, заговарао рат против Ирана, сматрајући да је то највећи непријатељ САД.

Док се са једне стране чују упозорења да Трамп прави војну хунту или да дозвољава пуч против демократске владе, дотле се са друге стране чују гласови оних који сматрају да је његов избор сасвим рационалан. Вилијем Галстон, истраживач са института „Брукингс” и некадашњи саветник Била Клинтона, сматра да Обамин наследник бира менаџере и генерале јер су они „јаки лидери и способни су да доносе одлуке”.

Он верује да људи претерују када предвиђају да ће војска преузети владу и оглушити се о устав и законе, покренути нове ратове и дозволити још већи надзор него што га сада врши НСА. Са њим се слаже и Ентони Скарамучи, члан Трамповог транзиционог тима, који каже да „одликовани генерали нису ратнохушкачи, већ једни од најинтелигентнијих, најдисциплинованијих и најродољубивијих људи у земљи”.

Док једни подсећају да су генерали саветовали Кенедија на рат против Совјета због кубанске кризе и да је он морао да их спусти на земљу и заустави њихова ратна маштања, дотле се други присећују да је Колин Пауел, пензионисани генерал и државни секретар, био један од присебнијих чланова Бушове ратнохушкачке владе. 

Заљубљеност будућег америчког лидера у униформе у великој је супротности са његовим обећањем да ће стати на пут политици интервенционизма. Казао је да га не занимају смене режима којима су били склони Буш, Обама и Хилари Клинтон и да ће се посебно клонити офанзива попут оне на Багдад.

Па опет, размишља да за државног секретара одабере Петреуса који је писао стратегију ратовања у Ираку и који поврх свега сматра да је она била успешна. За министра одбране узео је „бесног пса” из Фалуџе (Матис је командовао нападом на побуњенике у Фалуџи када је погинуо велики број цивила), а за министарку образовања сестру првог међу „бесним псима” из Багдада. Како ли би тек изгледао његов кабинет да нема аверзију према ирачком рату?