Кајање

Сваки пут када неко нешто погреши, осећа се више или мање непријатно. Када особа увиди да је њена грешка изазвала неку већу негативну последицу – штету – и оштетила неког другог, појављује се осећање кривице, које се изражава као кајање. Како људи често греше, добро је разумети кривицу и кајање.

Главна функција осећања кривице јесте да се особа изнутра и споља дистанцира од свог погрешног поступка. На тај начин она заузима позицију некога ко је добар и ко се одриче свог лошег поступка. Разликовање себе као особе која је добра од свог лошег поступка, предуслов је за осећање онога што се зове одрасла кривица, а што је особина емоционално зрелих људи. Деца по правилу не праве разлику између себе и свог погрешног поступка, тако да када схвате да су погрешила, почињу лоше да мисле о себи као особи. Осећање кривице је резултат љутње на самога себе, то јест захтевања од самог себе да се прекине са погрешним понашањем и да се оно не понавља у будућности.

Признање кривице и изражавање кајања су порука другим људима која гласи: „За разлику од мог поступка, ја сам добра особа.“ Тиме особа која се каје показује оштећеном и другим људима да је добра, да није имала лошу или злу намеру, да не суде о њој на основу поступка. Слично је и на суду када се окривљеном узима као олакшавајућа околност то што признаје кривицу и изражава кајање. Тиме показује да зна разлику између доброг и лошег, па да прихвата моралне норме.

Осим што особа која се каје има жељу да призна своју грешку, осећање кривице је мотивише да исправи негативну последицу, да смањи штету било тако што ће ствар вратити у претходно стање, било тако што ће понудити надокнаду за штету. Исто тако важно је и упутити извињење оштећеној особи, чиме особа која је погрешила показује да је уважава и да јој није свеједно што се осећа лоше због штете коју је претрпела. На тај начин она показује оштећеном да према њему има пријатељски однос, тако да му је теже да заузме непријатељски однос, да мрзи и да се свети. У том смислу изражавање кајања „лечи“ међуљудске односе.

Осећање кривице мотивише особу и на учење. Осим што је научила да више никада не поступа на погрешни начин, она се пита какав би био исправан поступак у некој будућој сличној ситуацији, како не би поновила грешку. Осећање кривице и кајање омогућују људима који током живота не могу да избегну доношење погрешних одлука и грешење на друге начине, да уче из својих грешака и да постају личности које све мање греше.

Искрено кајање би требало разликовати од манипулативног страха од казне када неко имитира кајање како би избегао или смањио казну.

Кајање позива друге људе на опраштање. Међутим, не би требало опростити некоме, било одраслом или детету, неки лош поступак за који се особа није искрено покајала.