ШТА ЋЕ БИТИ С НАМА

Вашингтон је најавио слање оружја самопрокламованој држави Косово. Кажу нека лака војна опрема за комуникације. Па шта? Србија већ одавно има у згради Министарства одбране канцеларију НАТО-а, која је своје антене за комуникацију поставила на сам кров зграде. Можда исте такве антене сада треба да стигну у Приштину?

Баш сада у марту, уочи годишњице НАТО бомбардовања Југославије, Музеј ваздухопловства у Сурчину добио је ултимативни захтев Америке да се сви остаци обореног „невидљивог” авиона Ф-117, који су годинама изложени у том музеју, сада лепо спакују и бесплатно пошаљу у САД. Без икакве новчане надокнаде! Па шта? Узели нам Космет из састава државе без одштете, а неће њихов Ф-117 из музеја?

Вашингтон ће у оквиру програма војне помоћи послати на Космет и америчке војне инструкторе ради обуке некадашњих припадника ОВК. Па шта? Србија је посао дигитализације целокупне војне архиве поверила једној фирми из Норвешке. Нема тајни, сви смо пријатељи и савезници, сви смо ми Европа. А та реч има вредносни карактер, јер Европи могу да се супротстављају само неотесани варвари.

Никада ништа није заувек стечено. Никада ништа ни изгубљено. Па ни Космет. Јер, између осталог, политика је ствар преиспитивања стечених идеја, принципа и чињеница? Непотребни узроци нелагодности, који само нарушавају мир неких наших политичара? Како, када и како код кога!

Дакле, Европа и Космет две су главне карте на које ће играти политичке странке Србије у данима пред нама. Да ли су те две карте уједно и тотално супротстављене, да ли Србија мора у историјску празнину да би јој се отвориле акције у ЕУ? Да ли Србија мора да прихвати неправду у име реализма и чињеница? Да ли Србија може да уђе у ЕУ, а да претходно не мора да потпише признање Космета као независне државе?

Више пута је из Брисела дошло упозорење да за ЕУ није прихватљива ниједна нова чланица из југоисточне Европе уколико није решила проблеме са својим суседима. Једноставно, ЕУ не жели да из таквих држава увози вирусе актуелних и потенцијалних тешких територијалних спорова. Мађарска и Румунија морале су да пре уласка у ЕУ потпишу споразум да ће све евентуалне проблеме око Трансилваније у будућности решавати искључиво дипломатски. Подељени Кипар није адекватан пример за чланство у ЕУ, јер је отцепљени турски део те државе од 1974. до данас признала само Турска.

Европа ће од Србије тражити потпуну нормализацију односа са свим државама у региону, па ако Србија очекује одређене повластице од ЕУ, онда мора да буде спремна да исте повластице пружи свим суседним државама: саобраћајне, трговачке, економске...

Наравно, у Бриселу не очекују да Београд одмах почне да обожава Хашима Тачија, али очекују да после првог шока за Србију крену разговори у вези са практичним питањима. А та практична питања су у директној колизији са тајним Акционим планом владе Србије. Или оним што је од тог плана уопште још остало? Само мали пример: хоће ли Србија дозволити преко своје територије саобраћај особа и возила са документима самопроглашене и лажне државе Косово? И како ЕУ може да реагује на потезе Београда по том питању?

То све значи да наш улазак у ЕУ директно зависи од спремности Србије да призна независно Косово. То што нико у Бриселу ту неугодну чињеницу још није директно саопштио властима у Београду не значи да је неће и саопштити кад буду сматрали да је дошло време за тако нешто. Свакако је неће саопштити пре 11. маја ове године. Ко од бриселске бирократије очекује искреност, тај је политички наивац. Јер, како после 17. фебруара 2008. тумачити бриселско незграпно и скоро лирско величање улоге Србије на Балкану када Србија истовремено, захваљујући и тој ЕУ, није сачувала свој територијални интегритет?

У Бриселу тврде да је европеизам јасна спознаја историје, дубоко колективно сећање, да припадност ЕУ почива и на чињеници да је за Европљане сваки, па и најмалобројнији народ, исто као и свака индивидуа, одраз космоса. Бриселске бирократе кажу да се Европа свега нагледала и да се зато и не може преварити. Иако је дозволила да је само у прошлом веку неки преваре са две-три лажне идеје, иако је градила концентрационе логоре и гулаге, па неки европски лидери и данас морају да се извињавају народу Израела. Србима се за све оно из Другог светског рата, за масовна убиства цивила у Крагујевцу, Краљеву и другим местима и логорима нико из Европе још није извинио. А та иста Европа школовала је, не тако давно, и једног Пол Пота. На Сорбони! После је убио три милиона људи у Камбоџи!

Путујући по свету одувек сам био везан за своју земљу. За континент не. Истина, сви су знали за Југославију, па нисам ни имао потребу да се питам вреди ли веровати у Европу, у њену непролазну вредност за човечанство? Да ли је онда данашња модерна Европа рафинирана до декаденције, само корак до расула? Попут Годарових филмова? Величанствена форма која ништа не ограничава? Ни суверенитете постојећих, ни настајање нових држава? Европа која има сјајно осећање за форму, а форма је управо оно што може смирити хаос који сада прети Балкану.

Јер, ни код Годара није све распадање...