Војска између части и социјале

Вест да Црна Гора враћа служење војног рока, за сада добровољног, долази у тренутку када се у Србији али и у многим европским земљама води полемика о томе да ли треба вратити обавезно служење војске. Како је саопштено из црногорског Министарства обране, добровољно служење биће поново уведено 2019. године, а као један од главних разлога за враћање праксе укинуте одмах по отцепљењу 2006. наведена је „заинтересованост младих”.

Одлука црногорске владе у складу је са савременим трендовима и концептом професионализације, који је и Србија прихватила 2011, када је у нашој земљи суспендовано обавезно служење војног рока. Може се рећи да се у Европи модел регрутације и попуњавања војних јединица данас углавном креће између два слична приступа. Први је професионализација уз добровољно служење, што примењују земље у нашем окружењу, када се заинтересовани кандидати сами пријављују за одслужење војног рока.

Други метод користи се у Русији и подразумева обавезни војни рок, али у пракси никога не присиљавају да служи војску, док за младиће који себе виде у униформи држава има спреман низ примамљивих подстицаја и стимулација. Осим Русије, у Европи обавезан војни рок имају Аустрија, Швајцарска, Грчка, Финска, Данска, Норвешка, Украјина и Молдавија. Када се говори о добровољном служењу у Црној Гори, оно се помиње у контексту „враћања грађанске обавезе”, па остаје нејасно како може бити обавезно оно што се базира на добровољности.

Могуће је да је реч о терминолошкој неусклађености, или сећању на времена када је војска била обавеза сваког мушкарца. А можда и о припреми за обавезно служење у будућности. Према истраживању које је објавио Атлантски савез Црне Горе, више од половине младих испитаника, старости до 25 година, одговорило је потврдно на питање да ли су спремни да добровољно служе војни рок. И Михаило Волков из црногорског Министарства обране рекао је да дугорочни план развоја обране предвиђа увођење добровољног служења војске. Обука ће трајати три месеца, током које се добија и новчана накнада, а по истеку овог рока заинтересовани ће имати прилику да постану професионални војници.

Читава прича има још неколико углова посматрања, а не само кроз „заинтересованост младих”, који сигурно у великом броју желе да заснују радни однос у војсци. Имајући у виду економску ситуацију у Црној Гори, војнички позив је веома пожељно занимање. Рекло би се да ова изненадна заинтересованост за служење војске потиче и од најављеног пријема Црне Горе у НАТО. Са око 2.000 војника, ова република у случају потенцијалног војног сукоба не би ни себе могла да одбрани, а камоли да „доприноси општој безбедности савезника”. Зато је Атлантски савез ЦГ открио заинтересоване младиће за служење, што није било тешко, имајући у виду традиције црногорске војске.

НАТО потребе за црногорским војницима усмерене су на два правца. Прво, на домаћем тлу треба изградити војну структуру која може бар делимично да заштити своју територију, да команда војне алијансе не би морала и о томе да брине. С друге стране, ту су и задаци и мисије у иностранству, за које су млади Црногорци у овом тренутку најзаинтересованији, јер се ту може највише зарадити.

С обзиром на све веће безбедносне ризике и претње у Европи, попут тероризма и потенцијалних грађанских сукоба, јасна је тенденција обнављања служења војног рока у многим земљама. Осим тога, на истоку континента повећава се напетост због сукоба са Русијом, па НАТО државе све више појачавају војно присуство у близини руских граница. У том смислу, учешће црногорских војника у овим задацима биће неопходно у оквиру НАТО-а. Питање је само да ли су млади Црногорци свесни овог задатка.

Србија је у другачијој позицији. Београд не намерава да улази у НАТО, па нема опасности да ће се српски војници наћи на нишану руских ракета. Али, Србија као неутрална земља нема војне савезнике који ће стати у њену заштиту, а потенцијалне претње ипак постоје. Зато Србија мора да буде способна да сопственим снагама одговори на изазове. Најављено формирање војске Косова, нестабилност у Македонији и Босни и Херцеговини, узбуна због могуће трке у наоружању са Хрватском – то су изазови са којима се мора рачунати.

Посебан проблем је мигрантска криза, где је државним органима неопходно више људства да покрију граничне линије преко којих се врше илегални преласци у нашу земљу. Чак и ако се говори о штедњи као једном од главних разлога укидања служења војног рока, мигрантска криза је показала да није економично масовно користити професионалне војнике и официре за рутинске послове патролирања, поготово ако је реч о великим теренима.

Војно и економски моћне земље развијају прави култ војног позива, а припадници њихових оружаних снага имају за наше прилике астрономске плате. Рецимо, у Русији су последњих година знатно повећали новчана издвајања, па се тако плате војника крећу од око хиљаду долара па навише. Отпремнине за руске официре који напуштају војску износе око 100.000 долара, што омогућује решавање стамбеног питања и много безболнију транзицију у цивилни живот.

То су само неки од разлога због којих војска има поново веома висок статус у руском друштву. Такође, иако је Русија већ одавно кренула у процес професионализације војне службе, нипошто се не одриче служења војног рока под оружјем. На тај начин врши се боља селекција, уз могућност мобилизације обучених војника у случају ратне опасности.

Америчке оружане снаге као магнет привлаче младе људе из нижих слојева, јер им је то практично једини начин да се попну на социјалној лествици. Високе плате и друге привилегије омогућују остварење америчког сна, али са собом носе опасности ратних дејстава у које је Америка укључена широм света. Многи се одлуче на овај ризик, али су многи тако и страдали. А највише је страдао амерички буџет који деценијама пати од хроничног дефицита, управо због енормних издвајања за војску.

Београд је 2011. суспендовао обавезни војни рок, који се после 2000. године умногоме свео на цивилно служење. Не само што је прилично парадоксално да неко буде „војник без униформе”, већ је погрешно васпитавати војску у духу деце цвећа. У том случају боље је распустити армију, јер се са поплавама и пожарима могу борити и цивилне службе, а не тако скуп систем каква је војска. Не каже случајно латинска изрека – ако желиш мир, спремај се за рат.

Само неколико година после суспендовања служења војног рока у Србији, показало се да се без регрута ипак не може, па се прибегло компромисном решењу које се сада јавља и у Црној Гори, односно добровољном служењу. Од ових добровољаца бирају се најбољи, којима се нуди прелазак у професионални статус. Ове јесени у Србији је најављено да ће добровољни војни рок бити повећан, са три, на шест месеци, као и број војника који ће на овај начин служити.

Србија нема економску снагу да издржава велику професионалну војску, па се суочава са тиме да од садашњих 35.000 припадника система одбране (око 10.000 под оружјем), један број њих штрајкује, незадовољан ниским примањима и социјалним статусом. Приликом обавезног служења војног рока нема штрајка, али има обиље војника, од којих нису сви максимално мотивисани и обучени. За младе људе у земљама са сложеном економском ситуацијом попут Србије, војни позив може бити решење најосновнијих егзистенцијалних проблема. Међутим, војска не сме бити социјална установа, јер се тиме проблем само продубљује, а најспособнији људи остају изван система одбране.