Vojska između časti i socijale

Vest da Crna Gora vraća služenje vojnog roka, za sada dobrovoljnog, dolazi u trenutku kada se u Srbiji ali i u mnogim evropskim zemljama vodi polemika o tome da li treba vratiti obavezno služenje vojske. Kako je saopšteno iz crnogorskog Ministarstva obrane, dobrovoljno služenje biće ponovo uvedeno 2019. godine, a kao jedan od glavnih razloga za vraćanje prakse ukinute odmah po otcepljenju 2006. navedena je „zainteresovanost mladih”.

Odluka crnogorske vlade u skladu je sa savremenim trendovima i konceptom profesionalizacije, koji je i Srbija prihvatila 2011, kada je u našoj zemlji suspendovano obavezno služenje vojnog roka. Može se reći da se u Evropi model regrutacije i popunjavanja vojnih jedinica danas uglavnom kreće između dva slična pristupa. Prvi je profesionalizacija uz dobrovoljno služenje, što primenjuju zemlje u našem okruženju, kada se zainteresovani kandidati sami prijavljuju za odsluženje vojnog roka.

Drugi metod koristi se u Rusiji i podrazumeva obavezni vojni rok, ali u praksi nikoga ne prisiljavaju da služi vojsku, dok za mladiće koji sebe vide u uniformi država ima spreman niz primamljivih podsticaja i stimulacija. Osim Rusije, u Evropi obavezan vojni rok imaju Austrija, Švajcarska, Grčka, Finska, Danska, Norveška, Ukrajina i Moldavija. Kada se govori o dobrovoljnom služenju u Crnoj Gori, ono se pominje u kontekstu „vraćanja građanske obaveze”, pa ostaje nejasno kako može biti obavezno ono što se bazira na dobrovoljnosti.

Moguće je da je reč o terminološkoj neusklađenosti, ili sećanju na vremena kada je vojska bila obaveza svakog muškarca. A možda i o pripremi za obavezno služenje u budućnosti. Prema istraživanju koje je objavio Atlantski savez Crne Gore, više od polovine mladih ispitanika, starosti do 25 godina, odgovorilo je potvrdno na pitanje da li su spremni da dobrovoljno služe vojni rok. I Mihailo Volkov iz crnogorskog Ministarstva obrane rekao je da dugoročni plan razvoja obrane predviđa uvođenje dobrovoljnog služenja vojske. Obuka će trajati tri meseca, tokom koje se dobija i novčana naknada, a po isteku ovog roka zainteresovani će imati priliku da postanu profesionalni vojnici.

Čitava priča ima još nekoliko uglova posmatranja, a ne samo kroz „zainteresovanost mladih”, koji sigurno u velikom broju žele da zasnuju radni odnos u vojsci. Imajući u vidu ekonomsku situaciju u Crnoj Gori, vojnički poziv je veoma poželjno zanimanje. Reklo bi se da ova iznenadna zainteresovanost za služenje vojske potiče i od najavljenog prijema Crne Gore u NATO. Sa oko 2.000 vojnika, ova republika u slučaju potencijalnog vojnog sukoba ne bi ni sebe mogla da odbrani, a kamoli da „doprinosi opštoj bezbednosti saveznika”. Zato je Atlantski savez CG otkrio zainteresovane mladiće za služenje, što nije bilo teško, imajući u vidu tradicije crnogorske vojske.

NATO potrebe za crnogorskim vojnicima usmerene su na dva pravca. Prvo, na domaćem tlu treba izgraditi vojnu strukturu koja može bar delimično da zaštiti svoju teritoriju, da komanda vojne alijanse ne bi morala i o tome da brine. S druge strane, tu su i zadaci i misije u inostranstvu, za koje su mladi Crnogorci u ovom trenutku najzainteresovaniji, jer se tu može najviše zaraditi.

S obzirom na sve veće bezbednosne rizike i pretnje u Evropi, poput terorizma i potencijalnih građanskih sukoba, jasna je tendencija obnavljanja služenja vojnog roka u mnogim zemljama. Osim toga, na istoku kontinenta povećava se napetost zbog sukoba sa Rusijom, pa NATO države sve više pojačavaju vojno prisustvo u blizini ruskih granica. U tom smislu, učešće crnogorskih vojnika u ovim zadacima biće neophodno u okviru NATO-a. Pitanje je samo da li su mladi Crnogorci svesni ovog zadatka.

Srbija je u drugačijoj poziciji. Beograd ne namerava da ulazi u NATO, pa nema opasnosti da će se srpski vojnici naći na nišanu ruskih raketa. Ali, Srbija kao neutralna zemlja nema vojne saveznike koji će stati u njenu zaštitu, a potencijalne pretnje ipak postoje. Zato Srbija mora da bude sposobna da sopstvenim snagama odgovori na izazove. Najavljeno formiranje vojske Kosova, nestabilnost u Makedoniji i Bosni i Hercegovini, uzbuna zbog moguće trke u naoružanju sa Hrvatskom – to su izazovi sa kojima se mora računati.

Poseban problem je migrantska kriza, gde je državnim organima neophodno više ljudstva da pokriju granične linije preko kojih se vrše ilegalni prelasci u našu zemlju. Čak i ako se govori o štednji kao jednom od glavnih razloga ukidanja služenja vojnog roka, migrantska kriza je pokazala da nije ekonomično masovno koristiti profesionalne vojnike i oficire za rutinske poslove patroliranja, pogotovo ako je reč o velikim terenima.

Vojno i ekonomski moćne zemlje razvijaju pravi kult vojnog poziva, a pripadnici njihovih oružanih snaga imaju za naše prilike astronomske plate. Recimo, u Rusiji su poslednjih godina znatno povećali novčana izdvajanja, pa se tako plate vojnika kreću od oko hiljadu dolara pa naviše. Otpremnine za ruske oficire koji napuštaju vojsku iznose oko 100.000 dolara, što omogućuje rešavanje stambenog pitanja i mnogo bezbolniju tranziciju u civilni život.

To su samo neki od razloga zbog kojih vojska ima ponovo veoma visok status u ruskom društvu. Takođe, iako je Rusija već odavno krenula u proces profesionalizacije vojne službe, nipošto se ne odriče služenja vojnog roka pod oružjem. Na taj način vrši se bolja selekcija, uz mogućnost mobilizacije obučenih vojnika u slučaju ratne opasnosti.

Američke oružane snage kao magnet privlače mlade ljude iz nižih slojeva, jer im je to praktično jedini način da se popnu na socijalnoj lestvici. Visoke plate i druge privilegije omogućuju ostvarenje američkog sna, ali sa sobom nose opasnosti ratnih dejstava u koje je Amerika uključena širom sveta. Mnogi se odluče na ovaj rizik, ali su mnogi tako i stradali. A najviše je stradao američki budžet koji decenijama pati od hroničnog deficita, upravo zbog enormnih izdvajanja za vojsku.

Beograd je 2011. suspendovao obavezni vojni rok, koji se posle 2000. godine umnogome sveo na civilno služenje. Ne samo što je prilično paradoksalno da neko bude „vojnik bez uniforme”, već je pogrešno vaspitavati vojsku u duhu dece cveća. U tom slučaju bolje je raspustiti armiju, jer se sa poplavama i požarima mogu boriti i civilne službe, a ne tako skup sistem kakva je vojska. Ne kaže slučajno latinska izreka – ako želiš mir, spremaj se za rat.

Samo nekoliko godina posle suspendovanja služenja vojnog roka u Srbiji, pokazalo se da se bez regruta ipak ne može, pa se pribeglo kompromisnom rešenju koje se sada javlja i u Crnoj Gori, odnosno dobrovoljnom služenju. Od ovih dobrovoljaca biraju se najbolji, kojima se nudi prelazak u profesionalni status. Ove jeseni u Srbiji je najavljeno da će dobrovoljni vojni rok biti povećan, sa tri, na šest meseci, kao i broj vojnika koji će na ovaj način služiti.

Srbija nema ekonomsku snagu da izdržava veliku profesionalnu vojsku, pa se suočava sa time da od sadašnjih 35.000 pripadnika sistema odbrane (oko 10.000 pod oružjem), jedan broj njih štrajkuje, nezadovoljan niskim primanjima i socijalnim statusom. Prilikom obaveznog služenja vojnog roka nema štrajka, ali ima obilje vojnika, od kojih nisu svi maksimalno motivisani i obučeni. Za mlade ljude u zemljama sa složenom ekonomskom situacijom poput Srbije, vojni poziv može biti rešenje najosnovnijih egzistencijalnih problema. Međutim, vojska ne sme biti socijalna ustanova, jer se time problem samo produbljuje, a najsposobniji ljudi ostaju izvan sistema odbrane.