Српска седмица на европском лотоу

Да ли ће Србија на европском лотоу у уторак извући „седмицу”?

Уколико у томе успе, то ће значити да је, уз раније четири отворена поглавља у преговорима са ЕУ, отворила и нови пакет са још три поглавља: пет – о јавним набавкама, 25 – о науци, и 26 – о образовању.

Неизвесно је до самог краја, као што је, уосталом, увек било и у свим завршницама ранијих преломних тренутака наше евроинтеграције. Неспорна је сагласност свих земаља чланица ЕУ за Поглавље пет, нема примедби на отварање Поглавља 25, али је још отворено питање да ли ће Србија до међувладине конференције добити и „зелена светла” за отварање Поглавља 26.

Познато је, иначе, да Поглавље пет – које ће, гле случајности, бити отворено и као пето по реду – изазива посебну пажњу, не само ЕУ, већ и грађана, јер је реч о систему у којем се обрће велики новац. О поглављу о јавним набавкама Хрватска је преговарала чак годину и по, док га Црна Гора није затворила ни после три године.

Упркос свему, Александар Братковић, координатор радне групе за Поглавље пет Националног конвента о ЕУ, сматра да би Србија ту област могла релативно брзо да затвори, под условом да се закони примењују.

„Код нас постоји Управа за јавне набавке и наш закон прилично може да прати стандарде ЕУ, али је питање њихове примене и капацитета оних који се старају о спровођењу јавних набавки”, објашњава, и додаје да су људски ресурси у тим институцијама ограничени Законом о забрани запошљавања и да је Државна ревизорска институција, која сада почиње да се бави анализом сврсисходности јавних набавки, новина.

„Европске земље не воде само рачуна о томе да цена набавки буде најнижа, већ и да се за ту најнижу цену добије одређени квалитет”, указује Братковић. Истиче и да цивилни сектор у овој области чека много посла, будући да нема довољно ни грађанских надзорника спровођења јавних финансија, као и да би интерна ревизија у институцијама које се баве јавним набавкама требало да поведе више рачуна о исплативости, „да кад нешто купујемо за јавна средства то купујемо као за себе”.

Кад је реч о поглављима о науци и о образовању, она нису толико захтевна, па би се могло рећи да Србија, све и да их сада не отвори, не губи баш много. И Хрватска и Црна Гора отвориле су их и затвориле истог дана, јер у тим областима нема много европског правног наслеђа које треба преузети у домаће законодавство.

Посла, међутим, и те како има, кад је реч о Поглављу 35, о Косову, с којим је Србија стартовала у децембру прошле године, и у Поглављу 23, о правосуђу и основним правима, од јула ове године. Колико је ту досад урађено?

Драган Поповић, координатор радне групе за Поглавље 35 Националног конвента и директор Центра за практичну политику, најпре истиче да је прилично тешко оценити постигнуто, јер је поглавље о Косову специфично, у њему нема јасних мерила.

Затим, каже да постоје застоји – за које, наравно, није одговорна само Србија, већ и Косово – који су понекад прилично несхватљиви, као што је, рецимо, онај у вези са регистрацијом српских предузећа на Косову.

„Практично, осим споразума о катастру и у већем делу о полицији, сви остали споразуми или касне или се не примењују онако како су договорени”, сумира наш саговорник.

Подсетимо, многе чланице Уније сматрају да је договором о правосуђу и телекомуникацијама у дијалогу Београда и Приштине учињен битан корак напред у нормализацији односа две стране, те да је то битан елеменат за напредовање у европској интеграцији Србије.

Сложивши се с том оценом, Поповић каже и да ти договори не би били толико важни да се остало примењује. „Али кад у овој години имате огроман заостатак и малтене потпуну блокаду целог процеса нормализације односа Србије и Косова, онда ово делује као веома велики помак напред, посебно споразум о телекомуникацијама”, мисли он.

Одговарајући на питање о досадашњем учинку преговора у поглављу 23 (летос отворено уз поглавље 24, о правди, слободи и безбедности), Милан Антонијевић, координатор радне групе за ово поглавље Националног конвента о ЕУ, истиче: „Не можемо рећи да је Србија трчала, али није ни стајала. Неке ствари јесу започете, али је још много шта остало да се уради”.

Подсећа да нису донети неки предвиђени закони, али ни подзаконски акта. Ту је, каже, и закон о бесплатној правној помоћи, који ће грађанима омогућити да имају приступ правди на вишем нивоу, а рок за његово доношење је био крај 2015.

Антонијевић посебно наглашава и да је већ требало да видимо прве знаке рада на измени Устава у делу који се односи на правосуђе. „Ако 2017. желите да донесете одређене измене Устава, расправа је морала да почне још у току ове године, да се јасније дају смернице шта ће се мењати у правосуђу”.

И он истиче да преговори са ЕУ нису само доношење аката у складу са европским законодавством и најбољим праксама, већ много више њихова примена.

„Поглавље 23 се прво отвара и последње затвара зато што ЕУ жели да зна да поред себе има државу која је способна не само да усваја прописе, него и да их и спроводи и да у дужем периоду буде стабилна”, подвлачи Антонијевић, у уверењу да нам ЕУ ту „неће дуго гледати кроз прсте”.