Добро укрчкана књига

Ако неко наиван или злонамеран помисли да је писање кувара лакрдија, сигурно ће га разуверити податак да су, после Библије, кулинарски приручници најчитаније штиво свуда под капом небеском. Јер, иако се зна да су Стари и Нови завет изврсна храна за душу, благовремено је процењено да понекад ваља мислити и на тело. Игор Мандић, писац, полемичар и уживалац благоутробија, ономад је, у интервјуу датом Драгану Вукићевићу, новинару из Краљева, рекао да ће себе сматрати довршеним писцем тек када – напише кувар.

Ето зашто је после сијасет репортажа, путописа, прича, романа, драма и сценарија које је исписао као новинар „Политике”, Слободан Стојићевић свој рад крунисао објавивши и један – кувар. Несвакидашњи, али ипак кувар. Реч је о приручнику за кување и српски језик написаном по мери генерација што су стасале на чудесима информатике и осталим што нам је променило живот и обичаје, па као да је намењен онима који боље баратају компјутером него варјачом. Зато се овај кувар препоручује као поуздан лек, старијима против заборава, млађима против безличности, док је онима што бдију над језиком само мелем за душу.

У њему је сабрао 66 рецепата за стара јела која су неумитно нестала са наших трпеза, али сведених на твит, што ће рећи да је за сваки употребио по 140 словних знакова! Докторски. „Гарнирао” их је с девет дивних прича и речником мање познатих, или пре заборављених српских речи и израза. И све ћирилицом, да и њу, ако узмогне, спасе од заборава (безнадежно ожалошћен злехудом судбином српске латинице, коју су нове технологије „ошишале” за квачице над словима).

– Форму твита нисам сам смислио – признаје поштено. – Још пре шест година у „Њујорк тајмсу” угледао сам вест да је објављена књига најкраћих рецепата на свету, а сваки је имао до 140 словних знакова, заједно са размацима, не рачунајући наслов. Таман колико их имају поруке на „Твитеру”. Ова књига, међутим, много је богатија: има приче, препоруку музичких дела за слушање док се јела припремају или једу, есеј о нестајању особености народа, Речник мање познатих речи...

Откуда речник у кувару? Зато, одговара изокола, што је, уз стара јела, заборављен и српски језик, па млади данас у свакодневном говору користе од петсто до хиљаду речи, од којих су знатан део туђице.

Могло би се рећи да су то стара јела у новој обланди, или тако некако?

– Намера ми је била да, као горки лек у шарену пилулу, упакујем стара јела и понудим их кроз ововремену мрежу којом се млади претежно повезују – објаснио је писац. – Тако ћу младеж намамити да прогута и оно што можда не би, па да потом просуде да ли им се свиђа. Због тога је уместо предговора песма, да упути, а њен последњи стих гласи „Моје срце јако жели оно што су преци јели”.

И на крају, откуд два иницијала у потпису? У претходним књигама није их било.

– Нисмо самоникли, како би могло изгледати судећи по већини потписа јавних личности, али и многих других. Некада се у потпису обавезно стављао иницијал оца. Ја сам додао и мајчин.

Овај кувар посветио је својој мајци Јели, илустрацијама га је украсио академски сликар Коста Миловановић, изузетан дизајн дело је Александра Прибићевића, а издао га је „Службени гласник”.

Прва промоција у Обреновцу

У уторак, 13. децембра, у 19 сати, у Библиотеци „Влада Аксентијевић” у Обреновцу представиће се књига „Први српски твит кувар” Слободана Ј. Ж. Стојићевића. О књизи ће говорити Радован Бели Марковић, писац, и Јово Вукелић, уредник у „Службеном гласнику”.