Не треба војска да нам васпитава младиће

Поред више остварених циљева свакако је највећи успех и испуњено обећање дато пред 5. октобар завршетак процеса професионализације и подизање угледа и стандарда припадника Војске Србије. Сада већ пуних шест година Војска Србије се сврстава у ред модерних оружаних снага способних да се супротставе савременим изазовима, ризицима и претњама. Од 1. јануара 2011. године, ступањем на снагу Одлуке о обустави обавезе служења војног рока, свим лицима старијим од 18 година остала је само обавеза увођења у војну евиденцију и обавеза служења у резервном саставу оних лица која су одслужила војни рок или су ту обавезу регулисала на други начин.

Међутим, ни тада нисмо имали консензус свих политичких субјеката у држави о начину, темпу и моделу професионализације ВС. Поредећи трајање процеса професионализације војске с другим земљама бивше Југославије у којима је тај процес завршен у краћем року, Србија се суочавала с озбиљнијим проблемима, па је због тога овај процес дуже и трајао. До почетка Првог светског рата готово све земље своје оружане снаге су попуњавале општом војном обавезом, изузев Велике Британије и САД које су то учиниле током рата, али се након Другог светског рата враћају идеји професионализације и добровољцима. У региону Словенија је обавезу служења војног рока укинула 2003. године, Мађарска 2004, БиХ 2005, Македонија и Црна Гора 2006, Румунија и Бугарска 2007, а Хрватска 2008. године. Чак и војне реформе које су у Руској Федерацији отпочеле 2008. године имају за циљ потпуну професионализацију и укидање редовног служења војног рока, што би унапредило оперативне способности ОС РФ, а мало је познато да је тренутно број професионалаца у ОС РФ већи од броја регрута.

Професионализацијом смо поред идеалне хијерархијске пирамиде припадника ВС применили обрасце модерних европских армија и прихватили највише стандарде, о чему говоре и похвале нашим припадницима ВС који учествују у мултинационалним операцијама широм света. Опортуно је да у мировне мисије али и у копнену зону безбедности шаљемо искључиво врхунски оспособљене професионалне војнике који свесно прихватају одређени ниво ризика за који су адекватно стимулисани.

Општа војна обавеза ствар је прошлости и сасвим је јасно да регрути не могу одговорити безбедносним претњама у 21. веку, док професионални војник има неупоредиво већу способност и мотивацију у односу на војника на редовном служењу војног рока. Није сувишно подсетити да је један од разлога професионализације управо неопходност професионалног састава да рукује све софистициранијим борбеним системима. Парадокс је чињеница да ће сви бенефити професионализације у савременим геостратешким условима више зависити од Министарства финансија него од система одбране.

Анализом трошкова смо утврдили да за професионалну војску није потребно издвојити више новчаних средстава него за војску са општом војном обавезом. Трошкови за професионалног војника су прва два до три месеца већи, али потом „нагло опадају” и дугорочно је исплативије имати професионалног обученог војника него у континуитету обучавати нове војнике са недовољно искуства. Иако није анализирано, дефинитивно тврдим да професионализација војске има позитивне ефекте и на бруто национални доходак јер цела једна генерација која је ослобођена од редовног служења војног рока сваке године ствара нова добра која се морају одражавати и на привредни раст, док око 10.000 младих и способних младића и девојака добијају могућност да се запосле у ВС.

Чак је и Карл фон Клаузевиц сматрао да ратна теорија мора узети у обзир и људски фактор јер уметност ратовања се мора бавити и свакодневним животом, али и моралном снагом нације и појединца. Између осталог, и због тога не постоји апсолутна безбедност, већ се мора рачунати на безбедносне неизвесности. А томе може одговорити само врхунски обучена професионална војска.

Ових дана читам емотивне и ничим неутемељене написе о потреби враћања обавезе служења војног рока. Вајни војни стручњаци чији најближи рођаци су избегавали служење војног рока док је то била обавеза, данас се залажу да туђа деца добију и ту обавезу јер тобоже тако нас нико неће напасти, бићемо „највећа сила у региону” а коначан циљ је васпитање младића који услед савремених трендова остадоше неваспитани.

Србија је окружена земљама које све имају професионалну војску па се поставља питање како би те земље могле да угрозе безбедност Србије са таквим војскама. Имајући у виду да су готово све државе у окружењу у НАТО, а да смо ми тај савез већ „победили”, не може се очекивати да ће нас било који сусед напасти у скорије време. С друге стране, Србија није ни по броју становника ни по површини највећа земља у окружењу, о БДП боље и да не пишем, па сходно томе тешко да можемо бити „највећа сила у региону”. Међутим, најнезгоднији аргумент за друштво у економском пропадању и моралном посрнућу је управо жеља да нам у недостатку кућног васпитања омладину васпитава војска, јер тобоже ко то уме боље од војске. Са овим аргументом је најтеже полемисати, неки сматрају да је проблем у онима који васпитавају, а сами су служили војску и очигледно нису успели да пренесу васпитање на следеће генерације.

Будућност наших оружаних снага у великој мери ће зависити од одрживости војне неутралности, а професионална војска ће несумњиво бити способнија и спремнија да одговори свим безбедносним ризицима у будућности него што би то била са војницима који подлежу војној обавези.

На крају, сви ми који смо служили војску или радили у Министарству одбране, сведоци смо знатно смањеног броја ванредних догађаја у односу на раније периоде када су они били свакодневица. Професионални војник брине о наоружању и опреми за разлику од рочног, који по правилу највише брине о календару и дану 000!

*Аутор је бивши војник 1987/1988. и министар одбране (2007–2012)