Ne treba vojska da nam vaspitava mladiće

Pored više ostvarenih ciljeva svakako je najveći uspeh i ispunjeno obećanje dato pred 5. oktobar završetak procesa profesionalizacije i podizanje ugleda i standarda pripadnika Vojske Srbije. Sada već punih šest godina Vojska Srbije se svrstava u red modernih oružanih snaga sposobnih da se suprotstave savremenim izazovima, rizicima i pretnjama. Od 1. januara 2011. godine, stupanjem na snagu Odluke o obustavi obaveze služenja vojnog roka, svim licima starijim od 18 godina ostala je samo obaveza uvođenja u vojnu evidenciju i obaveza služenja u rezervnom sastavu onih lica koja su odslužila vojni rok ili su tu obavezu regulisala na drugi način.

Međutim, ni tada nismo imali konsenzus svih političkih subjekata u državi o načinu, tempu i modelu profesionalizacije VS. Poredeći trajanje procesa profesionalizacije vojske s drugim zemljama bivše Jugoslavije u kojima je taj proces završen u kraćem roku, Srbija se suočavala s ozbiljnijim problemima, pa je zbog toga ovaj proces duže i trajao. Do početka Prvog svetskog rata gotovo sve zemlje svoje oružane snage su popunjavale opštom vojnom obavezom, izuzev Velike Britanije i SAD koje su to učinile tokom rata, ali se nakon Drugog svetskog rata vraćaju ideji profesionalizacije i dobrovoljcima. U regionu Slovenija je obavezu služenja vojnog roka ukinula 2003. godine, Mađarska 2004, BiH 2005, Makedonija i Crna Gora 2006, Rumunija i Bugarska 2007, a Hrvatska 2008. godine. Čak i vojne reforme koje su u Ruskoj Federaciji otpočele 2008. godine imaju za cilj potpunu profesionalizaciju i ukidanje redovnog služenja vojnog roka, što bi unapredilo operativne sposobnosti OS RF, a malo je poznato da je trenutno broj profesionalaca u OS RF veći od broja regruta.

Profesionalizacijom smo pored idealne hijerarhijske piramide pripadnika VS primenili obrasce modernih evropskih armija i prihvatili najviše standarde, o čemu govore i pohvale našim pripadnicima VS koji učestvuju u multinacionalnim operacijama širom sveta. Oportuno je da u mirovne misije ali i u kopnenu zonu bezbednosti šaljemo isključivo vrhunski osposobljene profesionalne vojnike koji svesno prihvataju određeni nivo rizika za koji su adekvatno stimulisani.

Opšta vojna obaveza stvar je prošlosti i sasvim je jasno da regruti ne mogu odgovoriti bezbednosnim pretnjama u 21. veku, dok profesionalni vojnik ima neuporedivo veću sposobnost i motivaciju u odnosu na vojnika na redovnom služenju vojnog roka. Nije suvišno podsetiti da je jedan od razloga profesionalizacije upravo neophodnost profesionalnog sastava da rukuje sve sofisticiranijim borbenim sistemima. Paradoks je činjenica da će svi benefiti profesionalizacije u savremenim geostrateškim uslovima više zavisiti od Ministarstva finansija nego od sistema odbrane.

Analizom troškova smo utvrdili da za profesionalnu vojsku nije potrebno izdvojiti više novčanih sredstava nego za vojsku sa opštom vojnom obavezom. Troškovi za profesionalnog vojnika su prva dva do tri meseca veći, ali potom „naglo opadaju” i dugoročno je isplativije imati profesionalnog obučenog vojnika nego u kontinuitetu obučavati nove vojnike sa nedovoljno iskustva. Iako nije analizirano, definitivno tvrdim da profesionalizacija vojske ima pozitivne efekte i na bruto nacionalni dohodak jer cela jedna generacija koja je oslobođena od redovnog služenja vojnog roka svake godine stvara nova dobra koja se moraju odražavati i na privredni rast, dok oko 10.000 mladih i sposobnih mladića i devojaka dobijaju mogućnost da se zaposle u VS.

Čak je i Karl fon Klauzevic smatrao da ratna teorija mora uzeti u obzir i ljudski faktor jer umetnost ratovanja se mora baviti i svakodnevnim životom, ali i moralnom snagom nacije i pojedinca. Između ostalog, i zbog toga ne postoji apsolutna bezbednost, već se mora računati na bezbednosne neizvesnosti. A tome može odgovoriti samo vrhunski obučena profesionalna vojska.

Ovih dana čitam emotivne i ničim neutemeljene napise o potrebi vraćanja obaveze služenja vojnog roka. Vajni vojni stručnjaci čiji najbliži rođaci su izbegavali služenje vojnog roka dok je to bila obaveza, danas se zalažu da tuđa deca dobiju i tu obavezu jer tobože tako nas niko neće napasti, bićemo „najveća sila u regionu” a konačan cilj je vaspitanje mladića koji usled savremenih trendova ostadoše nevaspitani.

Srbija je okružena zemljama koje sve imaju profesionalnu vojsku pa se postavlja pitanje kako bi te zemlje mogle da ugroze bezbednost Srbije sa takvim vojskama. Imajući u vidu da su gotovo sve države u okruženju u NATO, a da smo mi taj savez već „pobedili”, ne može se očekivati da će nas bilo koji sused napasti u skorije vreme. S druge strane, Srbija nije ni po broju stanovnika ni po površini najveća zemlja u okruženju, o BDP bolje i da ne pišem, pa shodno tome teško da možemo biti „najveća sila u regionu”. Međutim, najnezgodniji argument za društvo u ekonomskom propadanju i moralnom posrnuću je upravo želja da nam u nedostatku kućnog vaspitanja omladinu vaspitava vojska, jer tobože ko to ume bolje od vojske. Sa ovim argumentom je najteže polemisati, neki smatraju da je problem u onima koji vaspitavaju, a sami su služili vojsku i očigledno nisu uspeli da prenesu vaspitanje na sledeće generacije.

Budućnost naših oružanih snaga u velikoj meri će zavisiti od održivosti vojne neutralnosti, a profesionalna vojska će nesumnjivo biti sposobnija i spremnija da odgovori svim bezbednosnim rizicima u budućnosti nego što bi to bila sa vojnicima koji podležu vojnoj obavezi.

Na kraju, svi mi koji smo služili vojsku ili radili u Ministarstvu odbrane, svedoci smo znatno smanjenog broja vanrednih događaja u odnosu na ranije periode kada su oni bili svakodnevica. Profesionalni vojnik brine o naoružanju i opremi za razliku od ročnog, koji po pravilu najviše brine o kalendaru i danu 000!

*Autor je bivši vojnik 1987/1988. i ministar odbrane (2007–2012)