Асад добио Алепо, изгубио Палмиру

Башар ел Асад се показао рационалним када је, понављајући констатације појединих западних дипломата, упозорио на то да преузимањем Алепа од побуњеника рат у Сирији неће бити завршен. То је доказао случај Палмире, чијим су већим делом, девет месеци након што је тај град од њих ослобођен, џихадисти Исламске државе (ИД) поново овладали.

Алепо је суштински, након офанзиве уз помоћ руске авијације и шиитских милиција из региона, у рукама Асада. Али, по Сирији су и даље разбацане противничке групе, страни покровитељи им обећавају наставак помоћи, турска армија и амерички војници су још у земљи, Курди неће добровољно утопити под власт Дамаска свој ентитет, ИД остаје непокорена. Асад је био свестан тога да, ма колики успех да је остварио у Алепу, слабећи ривале и на ширем плану, још није господар Сирије већ само њеног запада.

Најдубља тачка у унутрашњости коју је осигурао била је управо Палмира и сада је и она опет пала.

Десило се то под мутним околностима којима је, према полузваничној верзији, допринео необјашњив превид руских обавештајаца или, што се ипак чини вероватнијим, катастрофална процена Асадових генерала и слабост његове армије. Ако је та друга претпоставка истинита, Русија и остаци регуларне сиријске војске сада морају да се носе са поразом какав је већ посрамио Американце и ирачку армију пре две године, када их је ИД, за коју се веровало да је сломљена, натерала на хаотично повлачење.

Тада су на територији тобож стабилизованог Ирака ускрснули џихадисти, убрзо се проширивши на Сирију, где и сада демонстрирају колико их је тешко ликвидирати.

Ирачка војска се разбежала упркос америчкој обуци и оружју, као и томе што су претходно десетине хиљада војника Пентагона годинама сузбијале устанак који је избио након њихове инвазије. Власти у Багдаду могле су једино себе да криве, јер нису понудиле истинско помирење свима који су остали гневни након упада Американаца. Чак су се и поједини сунитски крајеви земље, у којима се тадашња инкарнација ИД, такозвана Ал Каида у Ираку, првобитно ушанчила, 2008. године били побунили против џихадиста схвативши да им ни они ништа добро нису донели.

Али, за то им шиитски режим Багдад није узвратио верском и грађанском равноправношћу. Напослетку се ирачки огранак Ал Каиде, само привремено разбијен и сатеран у рурална скровишта, потпомогнут и страним финансијерима, уздигао пуном снагом да прогласи ововековни „калифат” – Исламску државу.

Могуће је да се и тога Асад сетио када је говорио да ће се рат наставити и након Алепа: искључиво оружана победа над побуњеним становништвом није довољна за мир, нарочито када није ни потпуна, већ су остали бројни „џепови територије” испуњени непријатељима, и када још има страних играча вољних да потпале следећу фазу устанка. И сиријска војска, као и ирачка пре две године, драстично је ослабљена.

Она умногоме зависи од руских авиона и пешадије коју шаље Иран. Али, изгледа да се Асад превише сконцентрисао на Алепо, где је стално јављао како је довео нова појачања, док је Палмиру испустио из вида, премда су још прошлог четвртка терористи из позадине, у којој су остали након протеривања из града, освојили неколико пунктова у њеној околини.

Руски Центар за помирење у Сирији тврди да је 5.000 бораца ИД из ирачког Мосула, преко Раке и Деир ел Зора у Сирији, стигло у Палмиру. Та је прича чудна чак и ако се прихвати дословно, јер остаје питање како је толика сила промакла неопажено, него ју је руски центар пријавио тек у недељу, по паду Палмире.

Необично је и што у Мосулу „калифат”, према проценама, нема више од 6.000 бораца. Испада да су готово сви они напустили своје последње ирачко упориште како би пошли на путовање током којег су морали очекивати да им се хрпа бомби сручи на главу и пре одредишта.

Нејасно је и како су се извукли из обруча око Мосула, који држи војска Ирака. Та држава зависи од САД, али је изузетно присна са Ираном, покровитељем Асада, ништа мање важним од Русије. Штавише, подручје између Мосула и Сирије чувају шиитске милиције под контролом Техерана, постављене тамо након што су и Багдад и Москва тврдили да би Американци у противном пропустили ИД преко границе.

По преласку границе са Сиријом, према верзији Центра за помирење, џихадисти су мирно прошли кроз Раку, што је могуће јер она је под притиском Курда и Американаца само са севера, и кроз Деир ел Зор, где су Асадове и руске снаге, које не би окренуле главу на другу страну. Најзад су се појавили у Палмири без иједне жртве и потпуно непримећени.

У Сирији и Ираку је тешко бити сигуран око било чега, али ова прича о 5.000 бораца звучи као покушај Руса да убеде противнике Асада како су његове јединице способне да сачувају задобијено и да, противно раширеном убеђењу, нису зависне од шиитских милиција из иностранства.

Та је порука нарочито важна у часу када Асад преузима Алепо. Побуњенике треба држати деморалисане уместо да им се открије како истеривање из једног града не значи чак ни крај битке за њега, камоли свршетак рата.