Asad dobio Alepo, izgubio Palmiru

Bašar el Asad se pokazao racionalnim kada je, ponavljajući konstatacije pojedinih zapadnih diplomata, upozorio na to da preuzimanjem Alepa od pobunjenika rat u Siriji neće biti završen. To je dokazao slučaj Palmire, čijim su većim delom, devet meseci nakon što je taj grad od njih oslobođen, džihadisti Islamske države (ID) ponovo ovladali.

Alepo je suštinski, nakon ofanzive uz pomoć ruske avijacije i šiitskih milicija iz regiona, u rukama Asada. Ali, po Siriji su i dalje razbacane protivničke grupe, strani pokrovitelji im obećavaju nastavak pomoći, turska armija i američki vojnici su još u zemlji, Kurdi neće dobrovoljno utopiti pod vlast Damaska svoj entitet, ID ostaje nepokorena. Asad je bio svestan toga da, ma koliki uspeh da je ostvario u Alepu, slabeći rivale i na širem planu, još nije gospodar Sirije već samo njenog zapada.

Najdublja tačka u unutrašnjosti koju je osigurao bila je upravo Palmira i sada je i ona opet pala.

Desilo se to pod mutnim okolnostima kojima je, prema poluzvaničnoj verziji, doprineo neobjašnjiv previd ruskih obaveštajaca ili, što se ipak čini verovatnijim, katastrofalna procena Asadovih generala i slabost njegove armije. Ako je ta druga pretpostavka istinita, Rusija i ostaci regularne sirijske vojske sada moraju da se nose sa porazom kakav je već posramio Amerikance i iračku armiju pre dve godine, kada ih je ID, za koju se verovalo da je slomljena, naterala na haotično povlačenje.

Tada su na teritoriji tobož stabilizovanog Iraka uskrsnuli džihadisti, ubrzo se proširivši na Siriju, gde i sada demonstriraju koliko ih je teško likvidirati.

Iračka vojska se razbežala uprkos američkoj obuci i oružju, kao i tome što su prethodno desetine hiljada vojnika Pentagona godinama suzbijale ustanak koji je izbio nakon njihove invazije. Vlasti u Bagdadu mogle su jedino sebe da krive, jer nisu ponudile istinsko pomirenje svima koji su ostali gnevni nakon upada Amerikanaca. Čak su se i pojedini sunitski krajevi zemlje, u kojima se tadašnja inkarnacija ID, takozvana Al Kaida u Iraku, prvobitno ušančila, 2008. godine bili pobunili protiv džihadista shvativši da im ni oni ništa dobro nisu doneli.

Ali, za to im šiitski režim Bagdad nije uzvratio verskom i građanskom ravnopravnošću. Naposletku se irački ogranak Al Kaide, samo privremeno razbijen i sateran u ruralna skrovišta, potpomognut i stranim finansijerima, uzdigao punom snagom da proglasi ovovekovni „kalifat” – Islamsku državu.

Moguće je da se i toga Asad setio kada je govorio da će se rat nastaviti i nakon Alepa: isključivo oružana pobeda nad pobunjenim stanovništvom nije dovoljna za mir, naročito kada nije ni potpuna, već su ostali brojni „džepovi teritorije” ispunjeni neprijateljima, i kada još ima stranih igrača voljnih da potpale sledeću fazu ustanka. I sirijska vojska, kao i iračka pre dve godine, drastično je oslabljena.

Ona umnogome zavisi od ruskih aviona i pešadije koju šalje Iran. Ali, izgleda da se Asad previše skoncentrisao na Alepo, gde je stalno javljao kako je doveo nova pojačanja, dok je Palmiru ispustio iz vida, premda su još prošlog četvrtka teroristi iz pozadine, u kojoj su ostali nakon proterivanja iz grada, osvojili nekoliko punktova u njenoj okolini.

Ruski Centar za pomirenje u Siriji tvrdi da je 5.000 boraca ID iz iračkog Mosula, preko Rake i Deir el Zora u Siriji, stiglo u Palmiru. Ta je priča čudna čak i ako se prihvati doslovno, jer ostaje pitanje kako je tolika sila promakla neopaženo, nego ju je ruski centar prijavio tek u nedelju, po padu Palmire.

Neobično je i što u Mosulu „kalifat”, prema procenama, nema više od 6.000 boraca. Ispada da su gotovo svi oni napustili svoje poslednje iračko uporište kako bi pošli na putovanje tokom kojeg su morali očekivati da im se hrpa bombi sruči na glavu i pre odredišta.

Nejasno je i kako su se izvukli iz obruča oko Mosula, koji drži vojska Iraka. Ta država zavisi od SAD, ali je izuzetno prisna sa Iranom, pokroviteljem Asada, ništa manje važnim od Rusije. Štaviše, područje između Mosula i Sirije čuvaju šiitske milicije pod kontrolom Teherana, postavljene tamo nakon što su i Bagdad i Moskva tvrdili da bi Amerikanci u protivnom propustili ID preko granice.

Po prelasku granice sa Sirijom, prema verziji Centra za pomirenje, džihadisti su mirno prošli kroz Raku, što je moguće jer ona je pod pritiskom Kurda i Amerikanaca samo sa severa, i kroz Deir el Zor, gde su Asadove i ruske snage, koje ne bi okrenule glavu na drugu stranu. Najzad su se pojavili u Palmiri bez ijedne žrtve i potpuno neprimećeni.

U Siriji i Iraku je teško biti siguran oko bilo čega, ali ova priča o 5.000 boraca zvuči kao pokušaj Rusa da ubede protivnike Asada kako su njegove jedinice sposobne da sačuvaju zadobijeno i da, protivno raširenom ubeđenju, nisu zavisne od šiitskih milicija iz inostranstva.

Ta je poruka naročito važna u času kada Asad preuzima Alepo. Pobunjenike treba držati demoralisane umesto da im se otkrije kako isterivanje iz jednog grada ne znači čak ni kraj bitke za njega, kamoli svršetak rata.