„Мостоградњу” нема ко да купи

Једна од најмоћнијих грађевинских фирми и поноса друге Југославије доживела је тужан крај: тендер за продају грађевинског предузећа „Мостоградња” из Београда је пропао јер се ниједан купац није пријавио, објавила је јуче Агенција за приватизацију. Заинтересоване су биле фирме из струке, аустријска „Алпина” и „Штрабаг”, који су откупили тендерску документацију али понуде ипак нису доставили до крајњег рока – 25. јануара. Иако „Мостоградња” поседује пословну зграду у Влајковићевој улици, погон у Батајници и велики објекат код Кванташке пијаце ловци на некретнине се нису упецали, јер су већ дознали да је имовина предузећа оптерећена хипотекама.

Тендер је расписан у новембру 2007. године, а 17. децембар био је првобитни рок за достављање понуда. Агенција је накнадно, очигледно због лоше заинтересованости купаца, тај рок продужила до 25. јануара 2008. На продају је понуђено 53,29 одсто капитала „Мостоградње”, у власништву државе, Акцијског фонда и Фонда за пензијско-инвалидско осигурање.

Нико из „Мостоградње” јуче није био спреман да коментарише крах тендера.

Људе из струке, упућене у пословање домаће грађевинске оперативе, уопште не чуди то што нико није хтео да купи некада најмоћнијег домаћег мостоградитеља, јер је та фирма у међувремену осиромашила материјално и кадровски. Велика шанса је, кажу, пропуштена пре шест година, када се преговарало са реномираним француским „Винчијем”, који је био озбиљно загрејан за градитеља у чијем портфолију се налази 12 мостова преко Дунава, 16 мостова преко Саве на подручју бивше Југославије и више од две хиљаде других мостова грађених у земљи и иностранству. Ова компанија је, између осталих, градила „Газелу”, Железнички и Остружнички мост у Београду, ангажовани су и као подизвођачи моста у Бешки.

Неуспех преговора резултирао је тако што је „Винчи” у Београду основао сопствену фирму „Интермост” која је покупила добар део „Мостоградњиног” стручног кадра.

 Директор „Интермоста” Рене Милошевић, који је 2002. године учествовао у преговорима између Француза и домаћих мостоградитеља, каже да је тада још могло нешто да се спасе, али због страха и подељености тадашњег руководства „Мостоградња” је дошла у ситуацију да сада нико нема рачуна да је купи.

– Она има огромна дуговања, некретнине су јој под хипотекама, а годишњи промет око 12 милиона евра. Осим тога у „Мостоградњи” је запослено око1.400 радника. Нико није луд да баци 70-80 милиона евра да би спасавао нешто што се спасти не може– сматра Милошевић и додаје да државне грађевинске куће, попут „Мостоградње”, имају историју за поштовање, али се од старе славе, каже, не може живети.

Ако фирма не поседује стручни кадар, има застарелу опрему и нема атрактивне некретнине, рачуница је јасна, слаже се Горан Родић, секретар Удружења за грађевинарство Привредне коморе Србије. Она није конкурентна на тржишту и отуда незаинтересованост купаца.

Генерални проблем српске грађевинске оперативе, подсећа наш саговорник, јесте застарела опрема у коју деценијама није улагано и непостојање занатлијске елите – добрих школованих мајстора и руководилаца градилишта, тако да купци немају за шта да се ухвате.

Ипак Родић не дели мишљење да су некадашњи државни гиганти прошлост. Поједина предузећа која још нису приватизована, каже он, успевају да се изборе за парче простора у суровој трци за добијање послова.

 „Мостоградња” и „Планум” су ангажовани на изградњи обилазнице око Београда. „Енергопројект”, који такође гради обилазницу, планира ове године оствари укупан приход у земљи и иностранству од 235,3 милиона евра. Ова фирма ће градити „Прокоп”, објекте на Бежанијској коси и у новобеоградском Блоку 26, Универзитетско село, филтерско постројење „Бежанија”. У иностранству имају уговорене послове у Казахстану, Русији, Етиопији, Емиратима, Уганди, Нигерији, Гани, Алжиру...

Према Родићевом мишљењу добро се „држе” и „Хидротехника-Хидроенергетика”, која гради бране у Алжиру, потом „Ратко Митровић”, али и „Комграп”, који се после приватизације полако враћа на тржиште.