Пет Марениних европских „оскара“

Вроцлав – Пролетос је немачка сценаристкиња, редитељка и продуцент Марен Аде са својом горко-слатком комедијом „разбила“ 69. Кан и то тако што није било могуће наћи ни једну негативну реченицу у критикама које су освануле одмах после светске премијере њеног филма „Тони Ердман“ на овом фестивалу.

 За Адеову се 69. Кан завршио управо тако – само наградом жирија филмских критичара. Никаквом наградом званичног жирија предвођеног аустралијским редитељем Џорџом Милером, који је канску „Златну палму“ доделио Кену Лоучу за филм „Ја, Данијел Блејк“ што, руку на срце, јесте била одлука са дебелим покрићем. А онда је на ред дошло гласање око три хиљаде чланова Европске академије за филм и резултат тога сада је већ познат.

 На овогодишњој, 29. по реду церемонији додела награда ЕФА, популарно названих „европски оскари“, приређеној у пољском граду Вроцлаву, као овогодишњој Културној престоници Европе, по отварању запечаћених коверата постало је сасвим јасно да је ЕФА анулирала Кан. Немица Марен Аде са филмом „Тони Ердман“ освојила је чак пет „европских оскара“! Статуете ЕФА у најзначајнијим категоријама. За најбољи филм, најбољу режију и најбољи сценарио, што су све награде лично за Марен Аде јер она је и продуцирала, режирала и написала причу за овај филм, али и за најбољу европску глумицу – Сандру Хилер и најбољег европског глумца – Петера Симонишека. Марен Аде је тако оставила за собом своје конкуренте међу којима су били и Кен Лоуч и Педро Амодовар и По Верховен и Кристијан Мунђију и Лени Абрахамсон... Тријумф је, дакле, потпун.

 Шта се то толико допало Европљанима те су у овој немачко-румунско-аустријској продукцији пронашли свог филмског фаворита у 2016. години? У одговору на ово питање треба обратити пажњу на који је начин Адеова третирала у филму недовољно искоришћену тему односа између оца и ћерке, али и како је у подтексту испричала и причу о породици и губљењу њеног значаја у убрзаном неолибералном свету чији је представник, као типична „менаџерско-корпорацијска кучка“ управо главна јунакиња филма, Тонијева ћерка Инес. Уз то, треба обратити и пажњу на који је начин Марен Аде срушила мит о томе да Немци, који су наводно прилично оперисани од хумора, не умеју да направе филмску комедију.

 Они који нешто боље познају стваралаштво Марен Аде нису изненађени њеним тријумфом. Ова ауторка (рођена у Карлсруеу 1976) је и са своја два претходна филма била миљеник критике, али и званичних жирија. За дебитантски филм „ Шума за дрвеће“ (2003) освојила је специјалну награду жирија у Санденсу, а за филм „Сви други“ уз Гран при Берлинала (2009) још и „Сребрног медведа“ за глумицу (Биргит Минишмајер). У интервјуу који је тада дала за „Политику“ Марен Аде је рекла: „Свакодневни конфликти међу такозваним обичним људима, партнерима у вези, колегама на послу, све те ситуације на које ми сами не обраћамо пажњу јер су постали део наше свакодневне рутине могу прерасти у драму, чак и у трилер“. У филму „Тони Ердман“, на задовољство и критике и публике, то је прерасло у интелигентну и динамичну комедију. Филм који се лако заволи.

 Говорећи пролетос за „Политику“ о својим филмским јунацима, ћерки Инес (Сандра Хилер) и Винфреду алијас Тонију Ердману (Петер Симонишек) и теми породице, Марен Аде је рекла:

„Тема породице ме је одувек занимала, тема улоге сваког члана породице у животној драми, ствари које се стално понављају у породичној средини, та дубока жеља да се одвојимо од породице и почнемо самостални живот од нуле. С једне стране је Винфрид – наставник музике, страствени шаљивџија који и у позним годинама живи неку врсту хипи начина живота, човек који је из шале измислио свој алтер его, лик Тонија Ердмана, са којим задиркује друге, али се и брани од стварности која му се много не свиђа. С друге стране је ћерка Инес која је изабрала да живи далеко од куће и од својих идеала поставши безосећајни корпоративни консултант“.

 „Родитељи и деца имају доживотну везу и сваки однос је компликована ствар“, рекла је Адеова, додајући да је зато било потребно да буде веома пажљива и да остави гледаоцима слободу за сопствену идентификацију.

„Винфрид-Тони оптужује ћерку да је превише озбиљна што може да звучи као типична оптужба коју мушкарци тако често користе када оптужују успешне или амбициозне жене. Међутим, у филму `Тони Ердман` то није случај. Та очева оптужба има сврху хумора. Отац на тај начин жели да подсети ћерку на хумор који су некада делили и да је тестира да ли га она још увек има у себи. Није да он не жели да Инес буде успешна, већ он искрено сумња да је она срећна. А сваком оцу је најважније да му дете буде срећно и задовољно. Наравно, и здраво“, изјавила је Марен Аде.

 Суд о најбољем европском филму 2016. године можете донети и сами. „Тони Ердман“ се тренутно приказује и у српским биоскопима.