Pet Mareninih evropskih „oskara“

Vroclav – Proletos je nemačka scenaristkinja, rediteljka i producent Maren Ade sa svojom gorko-slatkom komedijom „razbila“ 69. Kan i to tako što nije bilo moguće naći ni jednu negativnu rečenicu u kritikama koje su osvanule odmah posle svetske premijere njenog filma „Toni Erdman“ na ovom festivalu.

 Za Adeovu se 69. Kan završio upravo tako – samo nagradom žirija filmskih kritičara. Nikakvom nagradom zvaničnog žirija predvođenog australijskim rediteljem Džordžom Milerom, koji je kansku „Zlatnu palmu“ dodelio Kenu Louču za film „Ja, Danijel Blejk“ što, ruku na srce, jeste bila odluka sa debelim pokrićem. A onda je na red došlo glasanje oko tri hiljade članova Evropske akademije za film i rezultat toga sada je već poznat.

 Na ovogodišnjoj, 29. po redu ceremoniji dodela nagrada EFA, popularno nazvanih „evropski oskari“, priređenoj u poljskom gradu Vroclavu, kao ovogodišnjoj Kulturnoj prestonici Evrope, po otvaranju zapečaćenih koverata postalo je sasvim jasno da je EFA anulirala Kan. Nemica Maren Ade sa filmom „Toni Erdman“ osvojila je čak pet „evropskih oskara“! Statuete EFA u najznačajnijim kategorijama. Za najbolji film, najbolju režiju i najbolji scenario, što su sve nagrade lično za Maren Ade jer ona je i producirala, režirala i napisala priču za ovaj film, ali i za najbolju evropsku glumicu – Sandru Hiler i najboljeg evropskog glumca – Petera Simonišeka. Maren Ade je tako ostavila za sobom svoje konkurente među kojima su bili i Ken Louč i Pedro Amodovar i Po Verhoven i Kristijan Munđiju i Leni Abrahamson... Trijumf je, dakle, potpun.

 Šta se to toliko dopalo Evropljanima te su u ovoj nemačko-rumunsko-austrijskoj produkciji pronašli svog filmskog favorita u 2016. godini? U odgovoru na ovo pitanje treba obratiti pažnju na koji je način Adeova tretirala u filmu nedovoljno iskorišćenu temu odnosa između oca i ćerke, ali i kako je u podtekstu ispričala i priču o porodici i gubljenju njenog značaja u ubrzanom neoliberalnom svetu čiji je predstavnik, kao tipična „menadžersko-korporacijska kučka“ upravo glavna junakinja filma, Tonijeva ćerka Ines. Uz to, treba obratiti i pažnju na koji je način Maren Ade srušila mit o tome da Nemci, koji su navodno prilično operisani od humora, ne umeju da naprave filmsku komediju.

 Oni koji nešto bolje poznaju stvaralaštvo Maren Ade nisu iznenađeni njenim trijumfom. Ova autorka (rođena u Karlsrueu 1976) je i sa svoja dva prethodna filma bila miljenik kritike, ali i zvaničnih žirija. Za debitantski film „ Šuma za drveće“ (2003) osvojila je specijalnu nagradu žirija u Sandensu, a za film „Svi drugi“ uz Gran pri Berlinala (2009) još i „Srebrnog medveda“ za glumicu (Birgit Minišmajer). U intervjuu koji je tada dala za „Politiku“ Maren Ade je rekla: „Svakodnevni konflikti među takozvanim običnim ljudima, partnerima u vezi, kolegama na poslu, sve te situacije na koje mi sami ne obraćamo pažnju jer su postali deo naše svakodnevne rutine mogu prerasti u dramu, čak i u triler“. U filmu „Toni Erdman“, na zadovoljstvo i kritike i publike, to je preraslo u inteligentnu i dinamičnu komediju. Film koji se lako zavoli.

 Govoreći proletos za „Politiku“ o svojim filmskim junacima, ćerki Ines (Sandra Hiler) i Vinfredu alijas Toniju Erdmanu (Peter Simonišek) i temi porodice, Maren Ade je rekla:

„Tema porodice me je oduvek zanimala, tema uloge svakog člana porodice u životnoj drami, stvari koje se stalno ponavljaju u porodičnoj sredini, ta duboka želja da se odvojimo od porodice i počnemo samostalni život od nule. S jedne strane je Vinfrid – nastavnik muzike, strastveni šaljivdžija koji i u poznim godinama živi neku vrstu hipi načina života, čovek koji je iz šale izmislio svoj alter ego, lik Tonija Erdmana, sa kojim zadirkuje druge, ali se i brani od stvarnosti koja mu se mnogo ne sviđa. S druge strane je ćerka Ines koja je izabrala da živi daleko od kuće i od svojih ideala postavši bezosećajni korporativni konsultant“.

 „Roditelji i deca imaju doživotnu vezu i svaki odnos je komplikovana stvar“, rekla je Adeova, dodajući da je zato bilo potrebno da bude veoma pažljiva i da ostavi gledaocima slobodu za sopstvenu identifikaciju.

„Vinfrid-Toni optužuje ćerku da je previše ozbiljna što može da zvuči kao tipična optužba koju muškarci tako često koriste kada optužuju uspešne ili ambiciozne žene. Međutim, u filmu `Toni Erdman` to nije slučaj. Ta očeva optužba ima svrhu humora. Otac na taj način želi da podseti ćerku na humor koji su nekada delili i da je testira da li ga ona još uvek ima u sebi. Nije da on ne želi da Ines bude uspešna, već on iskreno sumnja da je ona srećna. A svakom ocu je najvažnije da mu dete bude srećno i zadovoljno. Naravno, i zdravo“, izjavila je Maren Ade.

 Sud o najboljem evropskom filmu 2016. godine možete doneti i sami. „Toni Erdman“ se trenutno prikazuje i u srpskim bioskopima.