Истрага о мучењу Срба и продаји органа

У Тужилаштву за ратне злочине Србије формиран је предмет који се односи на продају органа косовских Срба несталих током и после бомбардовања Савезне Републике Југославије 1999. године, потврђено је у тужилаштву. „Проверавају се неформални наводи до којих смо дошли оперативним радом, да су 1999. године два камиона са заробљеним Србима са Косова пребачена у Албанију”, казао је тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић.

Према његовим речима, неформална сазнања добијена су од истражитеља Хашког трибунала. Према тим изворима у Албанији постоје и нерегистроване масовне гробнице са телима убијених Срба.

Шефко Аломеровић, покојни председник Хелсиншког одбора за Санџак, тврдио је још 2000. године да Аљош Маља, шеф тајне полиције ОВК на Косову води концентрациони логор за Србе на Косову. О томе је 2000. године писао лист „Репортер”.

„Киднаповани Срби заточени су на шест локација, углавном у празним кућама, гаражама и подрумима. Одмах после доласка Кфора на Косово, та места су постала концентрациони логори за више од 50 људи. Ти људи су по потреби премештани. Све кампове води Аљош Маља”, тврдио је Аломеровић.

Он је наводио да је члан Хелсиншког комитета за Санџак разговарао у Новом Пазару са двојицом представника Међународног црвеног крста, Нилсом Мелзером и Џоан Верхониг, који су напустили канцеларију на питање о постојању логора. После 15 минута вратили су се и инсистирали да сазнају одакле је стигла та информација.

Аломеровић је говорио да Кфор и Унмик знају за оптужбе санџачког Хелсиншког комитета и да је за доказивање приче о постојању логора имао проблема на четири фронта.

„Имамо проблем да докажемо све наше тврдње Кфору, Унмику, српским властима и Албанцима. Али кад Албанци и Кфор кажу да је све ово српска пропаганда, ја лично то не прихватам. Не знам како Кфор замишља своју улогу на Косову, ако им је то најјачи аргумент”, рекао је Аломеровић.

Званичници Кфора порицали су постојање кампова, тврдећи да контролишу читаву територију Косова и да је немогуће да логори постоје негде мимо њиховог знања.

„Репортер” помиње и изјаву Албанца који је рекао активисти организације „Амнести интернешенел” да је видео велики број заробљених људи у Кукешу и Тропоји, али да не зна њихову националност, као и да треба имати у виду да неконтролисане групе стално прелазе границу са територијом коју Кфор контролише.

Живорад Јовановић, власник детективске агенције „Озна” у Крагујевцу који је учествовао у размени заробљених Срба са Косова са Албанцима из затвора у Србији, изјавио је 2000. године за „Репортер” да верује да је већина киднапованих Срба у логорима на северу Албаније које води ОВК. Мањи број се налази у регионима на граници са Албанијом и у Дреници, рекао је Јовановић, додајући да се неки људи и даље налазе у приватним затворима зато што се Албанци надају да ће моћи да их размене за њихове рођаке који су добили високе затворске казне у Србији.

Доскорашња главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте у књизи „Лов” наводи да је то тужилаштво током истраге о злочинима ОВК над неалбанцима било обавештено да су особе нестале у сукобима на Косову коришћене у операцији кријумчарења органа.

Тужилаштво је дошло у посед информација које су истражитељи и функционери Унмика добили од групе, како се наводи, поузданих новинара, према којима су у лето 1999. косовски Албанци камионима пребацили на север Албаније 300 отетих људи. Они су прво били затворени у кампове на местима попут Кукеша и Тропоје.

Према изворима новинара, млађе и виталније затворенике прегледали би лекари, добијали су храну и нико их није тукао, а затим би били пребачени у притвор у друге центре у Бурел и његову околину. Група њих била је притворена у бараци иза једне жуте куће двадесетак километара јужно од тог града, наводи тужитељка.

Једна соба у тој жутој кући, како су навели новинари, служила је као операциона сала у којој су хирурзи вадили органе затвореницима. Органе би затим, према речима извора, преко аеродрома Ринас код Тиране слали у хируршке клинике у иностранству где су коришћени за пресађивање клијентима који би то плаћали.

Описујући детаље информације које је о томе имала, Карла дел Понте је додала да су истражитељи због немогућности даљег вођења истраге морали да одустану од тог случаја.