Са црвеним пасошем по марке и шилинге

Бели „мерцедес” звани „мечка”, није упаркирана на изложби, али моје разочарење је последица предрасуда о укусу југословенских гастарбајтера. Највише су куповали опел „манте” и форд „таунусе”, а потом поносно позирали, наслоњени на њихове хаубе. Сингл плоча Силване Арменулић „Југо, моја Југо” и црвени југословенски пасоши, кригле пива и старе фотографије мушкараца са зулуфима и њихових жена с пунђама, који кано клисурине стоје на својим имањима, као први представници радничке класе који су саградили своје дворце, враћају ме у кичасто време Титове Југославије.

Наравно да је Он међу експонатима. Титову бисту је поклонио Борис Краљ, фотограф из Берлина, заједно са школским свескама и споменарима из југословенске школе у Немачкој. Тамо је добио и први шамар, јер је окренуо карту СФРЈ наопачке, што је сматрано дечјим контрареволуционарним деликтом у белом свету. Краљ је ипак Музеју поклонио Тита, чија се биста у породичној, гастарбајтерској соби, повлачила паралелно са политичким превирањима у Југославији.

У њено златно доба, маршал је поносно стајао на телевизору, као симболу породичног огњишта, да би са првим знацима кризе, био пресељен у трпезарију, потом у шпајз и на крају, у подрум. После грађанских ратова и транзиције, успомена на њега била је све милија и дража, те се, посредством Краља, Тито вратио кући. Стигао је као експонат у Музеј историје Југославије, где ће данас бити отворена изложба „Југо, моја Југо – гастарбајтерске приче", посвећена  југословенским радницима на привременом раду у Аустрији и Немачкој. Изложба је део истраживачког пројекта који је повезан са два значајна датума – пола века од потписивања Споразума о ангажовању радне снаге СФРЈ са Аустријом 1966. године и сличног уговора са са Немачком, склопљеним 1968. године.

Док кустоси показују радницима где да поставе још неколико експоната из депоа, добијених из породичних збирки или пронађених на бувљим пијацама, посматрам и албум старог рокера Даде Топића који је покушао да оствари интернационалну каријеру, али је, попут сваког разочараног рокера на привременом раду, написао стихове који одсликавају доба из седамдесетих година прошлог века. Заправо су и Силвана Арменулић и Дадо Топић и Мехо Пузић, опевали у пратњи електричне гитаре или хармонике, свако на свој начин, жал за домовином у туђини, крвави рад да се подигне замак, барем за кров већи од комшијског и проклете и истовремено, срцу драге дојче марке.

До почетка шездесетих година, број трудбеника који на раду у иностранству је завођен под ознаком „строго поверљиво”, тврди кустос Татомир Тороман. Али већ 1965. године, издавањем чувеног црвеног пасоша и одобрења комунистичких власти да се иде из Југославије, разбија се табу о наследницима Алије Сиротановића који седају у аутобусе или возове и уз песме тужбалице, иду за Аустрију и Немачку. Више нису били државна тајна.

Земље западне Европе, Немачка и Аустрија пре свега, увелико су узимале радну снагу из Турске, Шпаније, Португала и Грчке, а потом је и Југославија постала изузетно интересантна за те две растуће економије којима су недостајали физикалци. Аустријанци формализују своју потражњу за шљакерима државним уговором са СФРЈ. Регулишу се односи са југословенским бироом рада и Аустријанци у Југославији отварају службене канцеларије за регрутовање будућих гастарбајтера. Ангажују и лекаре који прегледају нови, привремени живаљ, а затим их прослеђују у велике фабрике. Црвеним пасошима, Југословени иду по марке и шилинге.

Слично чине и Немци, тако да је до 1973. године, у западној Европи живело и радило више од 800.000, можда чак и милион представника свих народа и народности који су се, уместо да граде самоуправни социјализам, калили у фабрикама до јуче непријатељског Запада. Након 1973. године, број радника на привременом раду у иностранству се смањује услед рецесије изазване нафтном кризом, али велики број економских миграната остаје да гради светлу будућност.

Љубомир Братић из Кладова, који је након средње школе отишао код родитеља у Беч, дипломирао је на Универзитету, радио у Инсбруку и Бечу, дуго је истраживао гастарбајтерски живот, сећајући се како трудбеници социјализма што организовано, што туристички, масовно иду из Брозовог царства, остављајући заувек села и предграђа. Стизали су у индустријске центре, организујући се по југословенским клубовима, где су, као на острвцима, чували тековине црвене Југославије.

Драгутин Драго Трумбеташ, најпризнатији гастарбајтер уметник, који је цртежима сликао муку у туђини, уступио је предмете из своје собе у којој је живео Музеју, како би посетиоци осетили део атмосфере опеване у народњацима или у филму „Не нагињи се ван”. Пратећи живот младића из Имотске Крајине што тражи срећу у, што би Бора Чорба рекао, Франкфурту на Мајци, филм је добио Златну арену у Пули. Стари Трумбеташов кревет, црвени јорган, скромни орман и на њему два кофера у којима су спакована сећања на добровољни раднички егзодус, типични су ентеријер усамљеничког живота.

Босиљка Шедлих, која је направила прву изложбу о животу наших жена у Немачкој, сећа се како су исељенице одмах расплеле кике и почеле да раде, на свеопште чуђење Немица које су се до седамдесетих година углавном запошљавале уз писмене дозволе својих мужева. Данашње боркиње за људска права би се вероватно ужаснуле исповешћу Сплићанке Босиљке, али земље западне демократије су у заштити женских права заостајале од режима меког социјализма. Тако су у расејању, на опште чуђење мачистичког капиталистичког света, започеле битку на покретним тракама. Са мужевима су 1. мај прослављале играјући козарачко коло, показујући да су, ипак сачувале клицу револуционарног бунта у свету класних непријатеља.

Једна од тих жена се вратила у село у околини Мајданпека у црвеном „мерцедесу” кога је купила од неког Турчина, а потом је том „мечком” таксирала пет година, како би читава Источна Србија могла да види симбол њеног друштвеног успона.

Данас је исток Србије све празнији. Црвени пасоши не постоје. Не постоје ни марке, али се и климави евро, котира као злато. У стара, музејска времена, југословенске банке су отварале експозитуре по Аустрији и Немачкој, а данас стране банке исисавају капитал и крв по свим расцепканим државицама бивше Југе. Погледао сам Титову бисту. У неком филму који ће нас описивати, овакве какви смо, на лицу посребреног маршала, појавиће се цинични осмех.