Деца без старања против људи без дома

Нови Сад је у шоку после трагедије бескућника Драгутина Тодорчевића страдалог у пожару за који су осумњичена тројица дечака, узраста 12 и 13 година, али одговора на питање ко сноси одговорност за догађај који се десио у уторак у пола четири ујутро на улици, а какав Србија не памти – још нема.

Извесно је да деца која се сумњиче за подметање пожара не могу кривично да одговарају, јер се те санкције не изричу за млађе од 14 година.

Међутим, Више јавно тужилаштво у Новом Саду наложило је полицији да, након прикупљања потребних обавештења, поднесе кривичну пријаву против малолетника због тешког дела против опште сигурности.

Полицији је такође наложено, како „Политика” сазнаје у тужилаштву, да провери да ли је у конкретном случају извршено кривично дело запуштања малолетне особе, за коју може да одговара не само родитељ, него и старалац или нека друга особа која има дужност збрињавања и васпитања малолетника.

Један од дечака штићеник је Дечјег села у Сремској Каменици, а двојица имају породице и њихови родитељи били су на разговору у полицији, када су деца приведена.

Према сазнањима нашег листа, те две породице су ромске, а једна је у систему Центра за социјални рад, и нису тачна нагађања да деца долазе из окружења „бахатих богаташа”. Уколико сумња да је извршено и кривично дело запуштања малолетника буде доказана, кривична пријава биће поднета Основном јавном тужилаштву у Новом Саду, наводе у Вишем тужилаштву.

У Дечјем селу и Центру за социјални рад Новог Сада јуче су покрајински и републички инспектори социјалне заштите спровели ванредни надзор.

„Сачекали смо колеге из Београда и наше инспекторке изашле су заједно са њима на терен”, рекао је јуче нашем листу покрајински секретар за социјална питања, демографију и равноправност полова Предраг Вулетић, који није желео да се пре њиховог извештаја изјашњава о одговорности ових установа.

Секретаријат је касније саопштио да ће након обављеног надзора инспектора и извештаја објавити на свом сајту о наложеним мерама за отклањање евентуалних неправилности у раду установа социјалне заштите.

Остало је тако за сада без одговора и питање које ових дана постављају сви: како се могло десити да штићеник Дечјег села, али и двојица дечака који имају родитеље, буду у пола четири ујутро на улици? Поставља га и председник одбора за безбедност Скупштине Војводине Мирослав Шпановић.

„Основну одговорност имају родитељи, старатељи, ипак је ту реч о деци од 12 година. Шта она раде на улици у то доба? Ту неко мора да робија”, каже Шпановић за наш лист.

Подсећајући да је пре две године у Новом Саду била пуцњава испред једне школе, у којој су учествовали „клинци – навијачи”, он је испричао да је касније на састанку у тој школи са родитељима питао једну мајку шта њен син ради ноћу на улици: „А она се расплакала, јер сам наводно ја суров”, додао је Шпановић.

У Дечје село пре два дана, баш када је јавност чула за трагедију бескућника, стигао је нови директор. Он је јуче одржао састанак са запосленима и није се одазвао на позив нашег листа. Међутим, није до краја јасно да ли је до промене руководства дошло због овог случаја, или је реч о једној у низу кадровских промена које још трају после доласка нове покрајинске власти.

Бескућник Драгутин Тодорчевић (64) који је преминуо од тешких последица опекотина боравио је раније у прихватилишту Геронтолошког центра Нови Сад у Футогу. Први пут је то било 2009. године и остао је четири месеца, а други пут 2012, али је и онда отишао, заједно са једном женом.

„Обоје су пили. Он је био пензионер и психички је био очуван, тако да није било могуће да га задржимо. Овакав начин живота је био његов избор”, наводи за „Политику” Анђелка Бараћ, руководилац прихватилишта.

По њеним речима, социјални радници су му и 2013–2014. нудили да буде смештен, али није желео то да прихвати.

„Имао је примања, није био класичан бескућник”, додаје Бараћева.

Ово прихватилиште има 35 места и тренутно је пуно, а Бараћева каже да су граду поднели предлог пројекта о надоградњи и да би то могло да допринесе социјалној заштити. Дневни боравак за бескућнике постоји у Булевару краља Петра Првог, где добијају два сува оброка, топли напитак и могу да се окупају и ошишају. Такође, двадесетак места постоји у кругу Центра за социјални рад Новог Сада.

„Да је неко радио свој посао, ово се не би десило”, уверена је Новосађанка Радмила У. која станује у близини места на ком су се бескућници окупљали у Булевару ослобођења, крај локалне продавнице „Идеа”, где су Драгутин, али и други бескућник Зоран Тодоровић, запаљени. Она је нашем листу рекла да је раније звала Центар за социјални рад, полицију и комуналну полицију због њиховог окупљања крај зграде где су гомилали отпатке и вршили нужду, али да је то било безуспешно.

Ранка Р, која у околини продаје ситнице поређане на картону, познавала је Драгутина који је ту често пролазио, користећи се штакама или инвалидским колицима јер је, каже она, имао неки проблем са ногама.

„Кад је био трезан, лепо се с њим могло разговарати. Страхота је то што му се десило. Каква мала деца! Ја сам се са 15 удала, а са 16 сам родила”, огорчена је она.

Локални продавци за малим тезгама у тој улици причају да то није био први напад на бескућнике и, тврде, да је баш Драгутин и раније био запаљен док је спавао, а малтретирали су га такође неки малолетници.

Због чега су у конкретном случају деца палила бескућнике који су спавали, и да ли је реч о бахатости, можда несвесности последица или нечем трећем? Психолог Душан Вуковић из Дечје болнице сматра да је „кључ” за овај екстремно немили догађај у такозваном антисоцијалном поремећају личности – познатијем као психопатија или социопатија.

„Њега карактеришу агресивни, ризични, деструктивни обрасци понашања, а за које је заједнички именитељ изостанак емпатије за друге људе, односно немогућност саосећајности и заузимање позиције другог”, каже Вуковић за наш лист.

На млађим узрастима, ова дијагноза, по његовим речима, огледа се у понашањима која су овде забележена – лутања, тумарања градом, одсуство било какве институционалне или контроле родитеља, опирању правилима, ризична и рушилачка понашања: разбијање, крађе, и врло често паљења и намерно изазивање пожара.

„Код овакве деце и адолесцената често имамо различите облике бахатости, управо из потребе за тражењем сензација – нових, екстремно јаких подражаја, који их потом на нивоу неуротрансмитера задовољавају и ’смирују’”, објашњава Вуковић.