Живот нема цену, осим кад је одреди држава

У Општој декларацији о људским правима OУН стоји да су животи свих људи једнаке вредности. Ипак, у свакодневном животу ова идеја се из практичних разлога занемарује и не поштује. Иако из права на живот свих људи произилази њихова суштинска и формална једнакост, научна и лепа литература пуне су примера неједнакости оних који су неизлечиви и оних који јесу, младих и старих, оних који су наши рођаци и оних који нису, затим оних који су наше националности и оних који нису и тако даље. Oво потврђује свакодневна животна пракса у којој често процењујемо коме дати нешто што је свима неопходно, а има га само у ограниченом количинама, као што је некад случај с лековима.

Прихватање идеје да живот има непроцењиву вредност наводи нас на уверење да не сме постојати горња граница трошкова којима се смањује или пак потпуно уклања вероватноћа нечије смрти из било ког разлога, осим старости. Зато сама помисао да о вредности нечијег живота одлучују комисије по канцеларијама, није нимало пријатна. Такво размишљање изгледа сасвим исправно с моралне стране, али с економске је утопистичко. У реалном животу, одређивање границе до које се финансира неко лечење, или другим речима, вредност нечијег живота, уобичајен је, рационалан и за друштво у целини користан поступак, иако се из различитих разлога често критикује – нарочито у медијима.

Свачији живот је јавно добро. Од тренутка кад у друштву почне брига о животима свих нас, њихова вредност је тачно израчуната и новчано изражена. Због тога је добро ослободити се романтичне представе да је морално неисправно доношење одлука по којима се коришћење скупих лекова за неке болести и неке болеснике одобрава, а за друге не. У беспарици је мучно и тешко одржати колико-толико висок ниво здравствене заштите. Догађа се да је због ње често немогуће решити проблем који свима боде очи, па и онима који су професионално далеко од медицине. Србија се, на пример, налази на другом месту у Европи по смртности од онколошких обољења, али је издвајање за онколошке лекове у односу на остале, далеко испод европског просека.

Из штампе се могло пратити да процес у вези с недавним избором неопходних, али врло скупих иновативних, лекова није био једноставан, а још мање лак. За наше прилике је необично што се на сајту Републичког фонда за здравствено осигурање (РФЗО) појавио врло разумљиво описан поступак путем кога се дошло до избора 23 неопходна лека од којих је 18 иновативних, а пет приоритетних за децу. Нешто тако јасно образложено до сада смо ретко виђали. Централна једанаесточлана комисија за лекове РФЗО утврдила је предлог редоследа 23 најпреча лека, пошто је претходно добила мишљење републичких стручних комисија при Министарству здравља. Да је било више новца на располагању, листа би била дужа. Овако сачињени предлог прихватио је Управни одбор РФЗО, што је означило крај многих недоумица, а ту и тамо, почетак изражавања уздржаног незадовољства; свака медицинска дисциплина имала је своје приоритете који су били разматрани, али не увек и усвојени.

У последњој недељи новембра, РФЗО је објавио списак 23 (18+5) лека који ће ући на званичну Листу лекова и стећи важну привилегију: биће прописивани на терет обавезног здравственог осигурања. Оно што је у неку руку новина јесу нова правила игре која је инаугурисао РФЗО и која ће од сада бити примењивана на тржишту лекова. То су правно-финансијски инструменти, тзв. посебни уговори које је РФЗО појединачно закључио за сваки од 23 лека, а што је, у ствари, прихватање европске праксе. Може се претпоставити да ће се уз помоћ ових инструмената омогућити одрживо финансирање скупих лекова, чак и у тако сиромашној земљи као што је Србија. Од сада ће пацијенти с тешким болестима крви, малигнитетима, затим они који су преживели трансплантације органа, и нарочито дечица, бити лечени најсавременијим лековима на терет обавезног здравственог осигурања и неће трчати у иностранство или обигравати приватне онколошке центре и за велике паре набављати оно што им по закону и моралу друштва припада. Када се узме податак са сајта РФЗО из кога се види да је за годишње финансирање 23 одобрена лека издвојено нешто мање од једне милијарде динара, онда је јасно да иновативни, а и приоритетни лекови за децу не морају бити толико скупи. С друге стране, увођењем посебних уговора односи на тржишту лекова постаће далеко поштенији. Ако ће, примерице, стављање неког иновативног лека на листу, према одредбама посебног уговора коштати РФЗО максимално 100.000 евра, онда свако прекомерно прописивање лека иде на терет фармацеутске компаније, чиме (проблематична) лекарска спрега с њом постаје бесмислена (лекар прекомерним прописивањем лека прави трошак компанији, а не држави).

Дуго смо чекали, али смо дочекали регулисање односа на тржишту лекова, а имамо срећу да је такав модел већ опробан у великом броју земаља ЕУ. Централна комисија за лекове РФЗО, Републичке стручне комисије и Комисија за преговоре РФЗО са произвођачима лекова, направили су велики посао. И заиста, то што је ове јесени урађено, системско је решење, а таквих решења у Србији засад нема. Ако их има, онда их је мало.

*Професор универзитета