Život nema cenu, osim kad je odredi država

U Opštoj deklaraciji o ljudskim pravima OUN stoji da su životi svih ljudi jednake vrednosti. Ipak, u svakodnevnom životu ova ideja se iz praktičnih razloga zanemaruje i ne poštuje. Iako iz prava na život svih ljudi proizilazi njihova suštinska i formalna jednakost, naučna i lepa literatura pune su primera nejednakosti onih koji su neizlečivi i onih koji jesu, mladih i starih, onih koji su naši rođaci i onih koji nisu, zatim onih koji su naše nacionalnosti i onih koji nisu i tako dalje. Ovo potvrđuje svakodnevna životna praksa u kojoj često procenjujemo kome dati nešto što je svima neophodno, a ima ga samo u ograničenom količinama, kao što je nekad slučaj s lekovima.

Prihvatanje ideje da život ima neprocenjivu vrednost navodi nas na uverenje da ne sme postojati gornja granica troškova kojima se smanjuje ili pak potpuno uklanja verovatnoća nečije smrti iz bilo kog razloga, osim starosti. Zato sama pomisao da o vrednosti nečijeg života odlučuju komisije po kancelarijama, nije nimalo prijatna. Takvo razmišljanje izgleda sasvim ispravno s moralne strane, ali s ekonomske je utopističko. U realnom životu, određivanje granice do koje se finansira neko lečenje, ili drugim rečima, vrednost nečijeg života, uobičajen je, racionalan i za društvo u celini koristan postupak, iako se iz različitih razloga često kritikuje – naročito u medijima.

Svačiji život je javno dobro. Od trenutka kad u društvu počne briga o životima svih nas, njihova vrednost je tačno izračunata i novčano izražena. Zbog toga je dobro osloboditi se romantične predstave da je moralno neispravno donošenje odluka po kojima se korišćenje skupih lekova za neke bolesti i neke bolesnike odobrava, a za druge ne. U besparici je mučno i teško održati koliko-toliko visok nivo zdravstvene zaštite. Događa se da je zbog nje često nemoguće rešiti problem koji svima bode oči, pa i onima koji su profesionalno daleko od medicine. Srbija se, na primer, nalazi na drugom mestu u Evropi po smrtnosti od onkoloških oboljenja, ali je izdvajanje za onkološke lekove u odnosu na ostale, daleko ispod evropskog proseka.

Iz štampe se moglo pratiti da proces u vezi s nedavnim izborom neophodnih, ali vrlo skupih inovativnih, lekova nije bio jednostavan, a još manje lak. Za naše prilike je neobično što se na sajtu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) pojavio vrlo razumljivo opisan postupak putem koga se došlo do izbora 23 neophodna leka od kojih je 18 inovativnih, a pet prioritetnih za decu. Nešto tako jasno obrazloženo do sada smo retko viđali. Centralna jedanaestočlana komisija za lekove RFZO utvrdila je predlog redosleda 23 najpreča leka, pošto je prethodno dobila mišljenje republičkih stručnih komisija pri Ministarstvu zdravlja. Da je bilo više novca na raspolaganju, lista bi bila duža. Ovako sačinjeni predlog prihvatio je Upravni odbor RFZO, što je označilo kraj mnogih nedoumica, a tu i tamo, početak izražavanja uzdržanog nezadovoljstva; svaka medicinska disciplina imala je svoje prioritete koji su bili razmatrani, ali ne uvek i usvojeni.

U poslednjoj nedelji novembra, RFZO je objavio spisak 23 (18+5) leka koji će ući na zvaničnu Listu lekova i steći važnu privilegiju: biće propisivani na teret obaveznog zdravstvenog osiguranja. Ono što je u neku ruku novina jesu nova pravila igre koja je inaugurisao RFZO i koja će od sada biti primenjivana na tržištu lekova. To su pravno-finansijski instrumenti, tzv. posebni ugovori koje je RFZO pojedinačno zaključio za svaki od 23 leka, a što je, u stvari, prihvatanje evropske prakse. Može se pretpostaviti da će se uz pomoć ovih instrumenata omogućiti održivo finansiranje skupih lekova, čak i u tako siromašnoj zemlji kao što je Srbija. Od sada će pacijenti s teškim bolestima krvi, malignitetima, zatim oni koji su preživeli transplantacije organa, i naročito dečica, biti lečeni najsavremenijim lekovima na teret obaveznog zdravstvenog osiguranja i neće trčati u inostranstvo ili obigravati privatne onkološke centre i za velike pare nabavljati ono što im po zakonu i moralu društva pripada. Kada se uzme podatak sa sajta RFZO iz koga se vidi da je za godišnje finansiranje 23 odobrena leka izdvojeno nešto manje od jedne milijarde dinara, onda je jasno da inovativni, a i prioritetni lekovi za decu ne moraju biti toliko skupi. S druge strane, uvođenjem posebnih ugovora odnosi na tržištu lekova postaće daleko pošteniji. Ako će, primerice, stavljanje nekog inovativnog leka na listu, prema odredbama posebnog ugovora koštati RFZO maksimalno 100.000 evra, onda svako prekomerno propisivanje leka ide na teret farmaceutske kompanije, čime (problematična) lekarska sprega s njom postaje besmislena (lekar prekomernim propisivanjem leka pravi trošak kompaniji, a ne državi).

Dugo smo čekali, ali smo dočekali regulisanje odnosa na tržištu lekova, a imamo sreću da je takav model već oproban u velikom broju zemalja EU. Centralna komisija za lekove RFZO, Republičke stručne komisije i Komisija za pregovore RFZO sa proizvođačima lekova, napravili su veliki posao. I zaista, to što je ove jeseni urađeno, sistemsko je rešenje, a takvih rešenja u Srbiji zasad nema. Ako ih ima, onda ih je malo.

*Profesor univerziteta