Смрт љубави и звер тероризма

Један од два епиграфа Руждијевог романа Кловн Шалимар преузет је из Ромеа и Јулије – дела које је већ вековима парадигма кобног мешања идеолошких и социјалних интереса у питања људских емоција. Кашмир и Верона не разликују се пуно, иако се испрва чини да ће симболички брак хиндуизма и ислама, "крхка лепота верског склада", бити боље среће од одоцнелог мирења породица Монтеки и Капулети. У Шекспировом комаду, међутим, Јулија неће завести америчког амбасадора како би изборила визу за живот без породичне и политичке стеге, нити ће остављени Ромео, преобраћен у Отела, повести рат против свих.

И поред пословичног нехаја за принцип дволичности, Шекспир не би помешао трилер и еп, сатиру и баладу како то чини Ружди у роману Кловн Шалимар. Експлозивно пуњење заплета, шаренило тема и мотива, паралелизам узбудљивих биографија и скуп маркантних јунака који се огорчено надмећу за читаочеву пажњу нису благонаклоно примљени у англоамеричкој критици. Међутим, оно што одвећ педантном критичарском духу изгледа као нарцисоидна неселективност, добронамерном читаоцу постаје вратоломна вожња кроз димензије љубави, политике, телепатије и тероризма.

Кашмирски уклети супружници, Буњи и Шалимар, требало је да буду крунски доказ како се политика повлачи пред магијом географије, а верске разлике пред универзалношћу љубави. Гандијевска мирољубива коегзистенција постколонијалне Индије није, нажалост, могла да отупи страст секташке борбе, а ни љубав се понекад не гади политичког прагматизма. Трагични љубавници су у исти мах индивидуалци и алегоријске фигуре, а насловни јунак се од оличења деликатне равнотеже претвара у слепу уништитељску силу.

Буњи ће у овом узбудљивом полицентричном роману доживети више преображаја: она је неустрашива и пркосна девојчица која је једнако одлучна у предавању своје судбине Шалимару и у подмуклом бекству од њега, оличење голог прагматизма, конкубина и заточеница, жртва и бегунац, покајница у телепатском дијалогу са мужем препуним "гнева и смрти", кадра да свог крвника дочека богатом гозбом. Ипак, најимпресивнији лик који господари заплетом и онемогућава контролу приповедања јесте  Буњин љубавник и потоња Шалимарова жртва Макс Офулс, Француз са немачким именом, познат и као "летећи Јеврејин" због спектакуларног бега пред Немцима спортским авионом у коме је оборио светски рекорд у брзини лета, амерички амбасадор у Индији, "херој Отпора, аутор бестселера, економски геније" који ће, заљубивши се у лепу и безобзирну Буњи, пасти као жртва лоше емотивне и политичке процене.

Из неподесне и безнадне везе Максу и његовој бездетној супрузи остаје темпирана бомба идентитета – Индија Офулс. "Дисциплинована, дотерана, префињена, повучена, суздржана" кћер на превару зачета у псеудороманси америчког амбасадора и кашмирске плесачице, у фалсификату љубави заснованом на емотивном и политичком неспоразуму двоје људи и две културе, испрва је несрећна због неподесног имена да би, након низа траума и емотивних шокова – уз помоћ телепатије и халуцинација, али и магије кромпира којом се бави комшиница Олга Волга (још један јак зачин у Руждијевом наративном потпурију) – прихватила име Кашмира које јој је наденула мајка. Пошто склопи коцкице у мозаику свог порекла, Индија/Кашмира постаје женски демон који опседа убицу Шалимара и "забија вреле стрелице у његов мозак". У завршници романа, опасно налик филму "Кад јагањци утихну", суочење девојке-демона и убице постаје неочекиван адреналински шок за читаоца и достојан климакс приповедању високе тензије.

Деценија фатве, која је Руждија произвела у мученика слободе говора, натерала је књижевну јавност да се замисли и над судбином појединца и над судбином поднебља. Лично, породично и историјско чврсто су преплетени у његовој прози. Иако су га баш поводом ове књиге оптужили за покушај да политички и културни конфликт угради у заплет сапунске опере, Ружди је управо спајањем супротности открио дупло дно: у љубавном разочарању које одведе у милитантни верски екстремизам преплићу се трагичност интимне одлуке и фарсичност наративног заокрета. Демонски бес и крвожедна освета могу деловати и карикатурално и катастрофично, а једнако је амбивалентна природа пишчеве "вербалне хиперактивности" (Апдајк).