Кривица одраслих

Где смо погрешили? Многи од нас питамо то после вести да су три дечака запалила бескућника који је умро у најгорим мукама.

Након трагедије надлежни су се растрчали: инспектори су за час открили пропусте у установи чији је штићеник један од тројице дванаестогодишњака који су бацили новине на душек где је спавао несрећни Драгутин Тодорчевић.

Полиција је одмах нашла починиоце, тужилаштво ужурбано ради на случају, социјалне службе контролишу породице из којих су друга два дечака. Ипак, горчину не може да избрише накнадни труд: контрола Дечјег села и надзор поменутих породица морали су да почну пре трагедије. И зато можемо да закључимо: због немара одраслих изгубљен је један живот.

Помињу се могуће казне за родитеље, старатеље, траже се одговорни. Али већ за неколико дана несрећног бескућника заборавиће и медији и политичари и јавност. До следећег трагичног случаја.

А баш то не би смело поново да нам се деси. Звоно на узбуну да су нека деца драстично занемарена, огласило се пре две године када су двојица браће од 10 и 11 година напали књижевника Рашу Попова како би га опљачкали.

Полемика о дечацима трајала је данима, расправљало се о спуштању старосне границе са 14 година како би и и они млађи кривично одговарали за своје поступке, сви су углас викали да морамо да радимо на превенцији. И све је остало – на причи.

Упозорења да нека деца иду погрешним путем стизала су и касније: дечак ошамарио наставницу, петнаестогодишњаци изболи друга ножем, деца се иживљавала над другарицом, дечаци ослепели и убили штене…

Ниједно од њих очигледно нисмо довољно озбиљно схватили.

Не смемо да заборавимо да су изазивачи трагедије у Новом Саду – само деца. За њихово понашање одговорни могу да буду искључиво одрасли чија је кривица у овом случају – огромна. Довољно је поћи од чињенице да су деца од 12 година била усред ноћи сама на улици. Да ли нам је потребан јаснији пример занемаривања дечака од тог?

Надлежни кажу: не може центар за социјални рад да уђе у сваку породицу. И то је тачно. Али у случају спаљивања бескућника сва три мала актера трагедије одраније су у програму социјалне заштите. Зашто се онда више пажње није посветило баш тој деци код које је већ примећено да проблем постоји?

Много је питања без одговора и опет улазимо у зачарани круг: родитељ – школа – социјална служба. У сваком случају над којим се касније згражавамо покаже се да је неко у овом кругу, ако не и сва три актера – заказао.

Трагедија у Новом Саду мора да буде последња опомена за цело друштво да о највећем благу које имамо, нашој деци, морамо боље да бринемо. Зато коначно треба да почнемо да одговарамо за своје пропусте.