Оно што је вредело више не постоји

Ниш – Било је јутро 23. марта 2010. године кад је као гром из ведра неба у Нишу и на целом југу и југоистоку Србије одјекнула неочекивана и за све поражавајућа вест – угашен је Радио Ниш. Тог јутра у студио једне од најстаријих и најпознатијих радио-станица у нашој земљи није ушао нико од новинара. Није било могућности ни да се објави информација о сопственом нестајању. Јер, преко ноћи, по налогу РТС-а, у чијем је саставу био Радио Ниш, прекинуте су везе седишта станице у Улици Лоле Рибара и предајника на нишкој Горици. Нестао је сигнал, нестао је програм...

А само месец дана пре тог јутра Радио Ниш је, с малом групом од петнаестак радника, јер је уништавање овог радија почело десетак година раније, обележио 65 година успешног рада – програм је почео да се емитује у новогодишњој ноћи између још ратне 1944. и 1945. године, а званично је основан 21. фебруара 1945.

После мартовског јутра 2010, десетак новинара и техничара пребачено је и формално постало део Другог програма Радио Београда. Данас их је само неколико.

Нестајање ове медијске куће, која је имала национални значај и која је једина уз Радио Југославију имала међународну дозволу за емитовање програма и ван бивше СФРЈ још од 1975. године, што очигледно није било ни важно, нити довољно да је спасе од гашења, изазвало је велике протесте грађана, студената и свих који у Нишу живе. Позивале су се Нишлије и на чињеницу да је још 1952. године њихов радио добио сертификат за емитовање програма у Лозани, у Швајцарској. И много пре него радио-станице у главним градовима република бивше СФРЈ. Није вредело. То што је Радио Ниш, уз нишки дневни лист „Народне новине” (једини дневник ван Београда), био неисцрпни расадник врсних новинара и стваралаца, никога у нишкој власти, једином кривцу за пропадање и урушење медијске сцене, није интересовало. Јер у последње две деценије, и тада, и пре, и сада, прошлост се третира „као да никада ништа није постојало и вредело, а историја почиње од њих”.

После десетак дана протеста све је утихнуло, јер, ма колико да је нишки радио (у једном тренутку имао је 135 запослених и емитовао програме на српском, ромском и бугарском језику, а био и центар првих телевизијских емисија и програма у овом делу земље и седиште јаког дописништва Радио Београда) био од посебног и стратешког значаја, у градским руководствима Ниша у последњих деценију и по није било ни интересовања, ни жеље да се сачува непроцењива медијска вредност. Просто речено, руководства Ниша су се мењала, а сва су пуштала Радио Ниш „низ воду”, препустила га на милост и немилост Београду и истим оним моћницима који никад нису дозволили да нишка медијска кућа буде самостална и увек га везивали или за Радио Београд или за РТС. И тако га држали „на узди” све док нису решили да га више не буде.

Много сличности било је и око Нишке (градске) телевизије, коју су средином деведесетих година прошлог века основали град и новинари. Поново је небрига нишких градских функционера и политичара највише допринела да нестане и НТВ, односно да не буде одбрањен и, касније, да буде продат и приватизован. Као добри послушници Београда и својих странака и партија, челни људи Ниша годинама нису предузели баш ништа да сачувају своју градску телевизијску кућу, која је имала врсне новинаре, савремену опрему и, што је посебно вредело, врхунске услове да прерасте у регионални јавни сервис. И поново се у Нишу, већ од првог помена да ће се НТВ продати, протестовало. Није се то чуло „тамо где треба”, Београд је био и остао далеко, можда га, како је једном приликом и речено на протесту, „не треба узнемиравати нишком буком”.

Окупљања, протестне вожње, шетње за одбрану НТВ-а као јавног сервиса, дани и вечери звиждања и пиштаљки... Ништа није уродило плодом. И, на крају прошле године НТВ је приватизован. Ова медијска кућа сада је, као и многе у овом делу земље, али и целој Србији, под контролом неколико фамилија бизнисмена и сличних, које су, гле чуда, парама из буџета, како тврди НУНС у својој „Хроници напада и притисака на новинаре у 2015. години”, покуповале локалне и регионалне медије.

О судбини дневног листа „Народне новине” не треба много причати. Заједно са својим објектом и простором у центру града новине су продате. И у приватним су рукама. Остало је у редакцији и предузећу нешто мало квалитетних новинара, који и данас раде, али много их је више отишло и пронашло ухлебљење ван медијске сфере. Нестала је и угашена и многогледана ТВ 5.