Америчко скривање од најближих

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, марта–Волим га, али понеку своју страст волим да скријем од њега. Волим и ја њу, али волим и да не зна за моје убирање „забрањеног воћа”.

Овакве двосмерне изјаве љубави– према „изабраницима срца” и према „неодољивостима пусте душе”– могу да се чују у поверљивим разговорима пријатеља, али произлазе и из управо објављених резултата анкета о укупном стању односа међу америчким супружницима. Није, међутим, реч о прељуби, мада су учестала неверства политичара била повод за шире истраживање, већ о склоности овдашњих брачних партнера ка „црним фондовима”, тајном издвајању дела породичне ризнице за задовољавање разноврсних личних прохтева, који су само повремено и пороци.

Финансијско неверство

Од 600 интернетских испитаника Јахуа и фирме „Дешифровање” њих 48 одсто је рекло „озбиљна веза” дозвољава– такво „финансијско неверство”. Али– ако није претерано, тојест ако се повремено „само за свој грош” стуцка 100 до 500 долара. Три процента је признало, како је навела истраживачица Лора Роули, да „без пријављивања ближњем” на себе потроши и више од 5.000 долара, у непрецизираном периоду.

У сваком случају, финансијско неверство је Американцима много мањи грех од сексуалне преваре, утврдило је испитивање јавног мњења у верзији Галупа и листа „Ју-Ес-Еј тудеј”. Упуштање партнера у ванбрачну интимну везу би као разлог за развод узела 62 процента анкетираних, док би „тајно трошкарење” као повод за раскид брачне везе доживело, зависно од врсте и количине прикривања, четири до 12 одсто супружника и њима сличних парова.

Разматрања ове врсте распламсала су се кад је њујоршки гувернер Елиот Спицер приморан да поднесе оставку зато што је десетине хиљада долара плаћао за услуге проституткама. После првог таласа згражавања на приватним застрањивањима функционера који је себе представљао као првоборца одбране „угрожених врлина”, у јавности су се појавили коментари у стилу: „Све–све, али откуд му паре за тако скупе неподобности?” Знали су, наравно, да му приходи дозвољавају луксуз, али су се „чудили”– како је успео да позамашне своте скрије од супруге.

Док се још чека на разјашњење те „мистерије”, експерти предочавају да су „финансијска неверства” не само честа него и увод у друга „непочинства”. Свако ко је починио прељубу извршио је и финансијско неверство, тврди, на основу своје праксе, њујоршки терапеут Бони Икер Вил, писац књиге о финансијском неверству.

Оснивач организације „Спасилац жена” Стефани Александер из Феникса додаје да је у том погледу, као и иначе, најтеже контролисати најмоћније, као што су политичари, бизнисмени и разне „звезде”. Имају високе приходе и често су на службеном путу, објашњава једноставно.

Калифорнијски психотерапеут Тина Тесина сматра да парови у којима обоје зарађују „треба да имају извесну своту за самостално трошење, како би осетили мало аутономије”. Просечно– око 200 долара, процењује.

Други стручњаци се залажу за разјашњење супружника, ставку по ставку, до одлуке коју ће онда обострано примењивати. „Љубав јесте најбитнија, али је новац неопходан да се плате рачуни за оно од чега се живи”, образлажу.

Појединци се, притом, не разлику много од националног руководства. И оно практикује финансијско неверство, које се сваљује на леђа свих поданика, иако се заклело и на верност– изборним обећањима, и на љубав– према отаџбини.

Више од три четвртине Американаца сматра да њихове власти оперишу на прилично тајанствен начин, наводи „Шарлот обзервер” податке из једне недавне анкете. „Грађани плаћају власт гомилом новца у виду разних дажбина, што подразумева не само право да знају шта она ради већ и њихово учешће у одлучивању”, додаје се у уводнику тог листа из Северне Каролине.

Вашингтонски раскол

Већина испитаника истрајно, већ дуже време, понавља да „садашња власт води земљу у погрешном правцу”. Поприличан број мисли, на пример, да се у рат против Ирака кренуло због „апетита овдашњих нафташа”, а не како се неоправдано тврдило због „забрањеног арсенала” Багдада, па да је потоњи поремећај на енергетском тржишту довео до новог– националног – „црног фонда”, којим петролејска елита шири свој маневарски простор, а сужава масама.

Лабави се, тако, и „социјални брак”, претпостављено колективно јединство у „служењу домовини”, сугеришу аналитичари. Истовремено се повећава финансијско неверство власти јер, како је у уводнику истакао „Њујорк тајмс”, врло задужена и економски уздрмана Америка све више зависи од улагања страних влада с којима је често „у напетим политичким односима”, док оне „одржавају тајанственост” у погледу њихових стварних циљева у таквим аранжманима.

Раскол ближњих илуструје и парола да „Вашингтон важи за главни град (незванично-практички) света, али да није град светског ранга”. Лансирао ју је његов градоначелник Ентони Фенти. Позива се на околности да су неписменост, незапосленост и стопа криминала у престоници изнад националног просека. Национално руководство не показује довољно бриге за нас који је удомљујемо, кажу грађани, наговештавајући да се стара изрека изметнула у нову– „далеко од срца, иако близу очију”…