Људи се не боје смрти већ заборава

Чачак – Мада је мој отац робовао четири године у немачком логору Сандбостел између Хановера и Хамбурга, жао ми је да преко хумки четворице нама непријатељских војника пређе ауто-пут код Матешева. Као да је дошло до неке невидљиве везе између њих и мене док сам трагао за тим гробовима, као да ме моле да их не заборавим – каже за „Политику“ Раденко Ћурчић (68), преводилац и водич из Мршинаца код Чачка.

Приповест је необична и за наше подручје, иако их је историја давно и неумољиво испресецала ратовима и хумкама домаћина и туђина.

– Већ три године радио сам у Црној Гори као туристички водич за француски језик кад су се, априлског поподнева 1989. на манастирској капији Режевића појавиле две жене. Мајка и ћерка, види се на први поглед. Обраћају ми се на немачком, одговарам на француском. Млађа добро говори француски јер студира социологију на Хајделбергу, и преводи мајци док улазимо у цркву. Одатле се враћамо пред богомољу и настављамо разговор, уз сок од зове – вели Ћурчић за „Политику“.

Тадашња прича две Немице бејаше оваква…

Елизабета Мајер (мајка) ради у трговинском центру код Хановера, где фирма приређује лутрију за запослене, и тако је добила десет дана одмора у Дубровнику, за две особе. Полази на пут са ћерком (Ана, тада 24 године) и поред свих ситница у торбу ставља и писмо које је још њена мајка добила 1949. од друга супруговог. У поруци је он обавештава да је њен муж погинуо приликом извлачења из Албаније, на потезу Матешево – Лијева Ријека у Црној Гори. Детаљно описује место, време и начин сахране. Полазећи у Југославију, Елизабета се нада да ће макар видети парче земље под којим су земни остаци њеног оца.

– Показују ми то старо писмо састављено црним тушем и немачком прецизношћу, на малом парчету папира. Објашњавају ми да у Дубровнику није било места у хотелима тако да су им понудили „Ас“ у Перазића Долу. Прихватиле су и тако обреле у Црној Гори. У манастир су, рекоше, приспеле да би се помолиле за покојника и, успут, упознале са обичајима православним…

Та исповест почела је да копка водича.– Брзо смо се договорили да сутра кренемо мојим колима према Матешеву како би изблиза виделе крај где је сахрањен Елизабетин отац, и путујемо кроз кањон Платије до Колашина па даље, ка циљу. Избисмо пред месну канцеларију у Матешеву те упитасмо службеника да ли случајно зна то и то… Нервозан је: „Откуд знам ко је где сахрањен, ја сад правим спискове за изборе у Социјалистичком завезу радног народа Југославије”.

Продужили су кривудавим друмом према Лијевој Ријеци и после десетак километара Раденко је уочио усамљену кућу испод пута.

– Као да ме неко тргао, зауставио сам аутомобил и пешице кренуо доле. Пред кућом средовечан човек, у радном комбинезону. Питам га да ли је можда нешто чуо око те локације. ”Где су те Немице?” – упита ме домаћин и рече Веселин му је име. Од Вујисића. Кажем: „Горе, у колима”. „Зови их да попију кафу па да их одведем до гроба. Нека поитају, немам много времена јер чекам електричаре, ради струје”.

Сишле су и Ана моли Ћурчића да провери код саговорника о којим војницима је реч.

– Одмах смо започели испитивање. Кад су га сахранили? Веселин одговара: „20. децембра 1944”. Читамо писмо из 1949, тачно тако и пише. Ко га је сахранио? „Њихови, није он сам, ту су сахрањена четворица”. Контролишемо, опет, писмо из 1949. Ото Матијас из Бад Нендорфа, рођен 14. 1. 1912, без података о чину, покопан је са три своја друга пише ту, и наводи да је сахрањен поред пилане а ми је не видесмо. „Пилана не ради од 1951, остале су само рушевине”. Нема сумње, све се уклапа. Домаћин још, нетремице, истог трена вели да је као дечак, чувајући стадо на том избрешку, посматрао како окупаторски војници сахрањују четворицу својих и хитају даље, ка Матешеву.

Од Вујисића кренули су до места где се налази гроб и на пропланку Веселин показа вечну кућу немачких војника. Елизабета се успела на цвећем украшену падину, седа и плаче на последњем боравишту свог родитеља. Ана је фотографише, путовођа одлази на посао, водич и Немице враћају се према хотелу и ту размењују адресе.

– После неколико недеља добијам писмо од Елизабете и у њему документ из немачког Удружења за бригу о ратним гробовима, издат 10. маја 1989. Обавештавају је да су изненађени целом причом али не могу да помогну својој држављанки зато што између СР Немачке и Југославије није парафиран споразум о трансферу посмртних остатака.

Пролазе године…

– Летос, из штампе сазнајем да Црна Гора гради ауто-пут Подгорица–Матешево. Пажљиво гледам будућу трасу, иде преко гробова које сам пронашао са Веселином. Августа 2016. поново одлазим на место где су гробови, налазим Веселинову кућу и у њој остарелу супругу домаћинову, Десанку. Веселин је умро пре четири године. Она не може да хода, стављам је у аутомобил и одлазимо поново до гробнице. Чује се хука машина, граде пут. Наспрам пропланка никло је насеље у коме живе кинески градитељи.

Раденко се присети да је неко написао: „Људи се не боје смрти, већ заборава“.

– Све фотографишем и позивам немачку амбасаду у Београду. Одатле ми жена која говори нашим језиком, вероватно је службеник у посланству, одговара да она није надлежна за то. Уколико се нешто не предузме, последња адреса покојника биће ауто-пут Бар–Бољари. Као хришћанин и човек покушавам да урадим нешто да се то избегне. И данас чувам сва документа: копије писма немачког секретаријата, адресе лица чији су сродници ту сахрањени, фотографије из 1989. и 2016. и надам се да ће ти солдати ипак бити пресељени на другу тачку, у неку вечну тишину.

Ћурчић је, иначе, недавно са француског на српски превео филозофско-религијске трактате, „Божји избор“ Жан-Мари Лустижеа и „Божје недоношче“ Алена Декоа.