Ljudi se ne boje smrti već zaborava

Čačak – Mada je moj otac robovao četiri godine u nemačkom logoru Sandbostel između Hanovera i Hamburga, žao mi je da preko humki četvorice nama neprijateljskih vojnika pređe auto-put kod Mateševa. Kao da je došlo do neke nevidljive veze između njih i mene dok sam tragao za tim grobovima, kao da me mole da ih ne zaboravim – kaže za „Politiku“ Radenko Ćurčić (68), prevodilac i vodič iz Mršinaca kod Čačka.

Pripovest je neobična i za naše područje, iako ih je istorija davno i neumoljivo ispresecala ratovima i humkama domaćina i tuđina.

– Već tri godine radio sam u Crnoj Gori kao turistički vodič za francuski jezik kad su se, aprilskog popodneva 1989. na manastirskoj kapiji Reževića pojavile dve žene. Majka i ćerka, vidi se na prvi pogled. Obraćaju mi se na nemačkom, odgovaram na francuskom. Mlađa dobro govori francuski jer studira sociologiju na Hajdelbergu, i prevodi majci dok ulazimo u crkvu. Odatle se vraćamo pred bogomolju i nastavljamo razgovor, uz sok od zove – veli Ćurčić za „Politiku“.

Tadašnja priča dve Nemice bejaše ovakva…

Elizabeta Majer (majka) radi u trgovinskom centru kod Hanovera, gde firma priređuje lutriju za zaposlene, i tako je dobila deset dana odmora u Dubrovniku, za dve osobe. Polazi na put sa ćerkom (Ana, tada 24 godine) i pored svih sitnica u torbu stavlja i pismo koje je još njena majka dobila 1949. od druga suprugovog. U poruci je on obaveštava da je njen muž poginuo prilikom izvlačenja iz Albanije, na potezu Mateševo – Lijeva Rijeka u Crnoj Gori. Detaljno opisuje mesto, vreme i način sahrane. Polazeći u Jugoslaviju, Elizabeta se nada da će makar videti parče zemlje pod kojim su zemni ostaci njenog oca.

– Pokazuju mi to staro pismo sastavljeno crnim tušem i nemačkom preciznošću, na malom parčetu papira. Objašnjavaju mi da u Dubrovniku nije bilo mesta u hotelima tako da su im ponudili „As“ u Perazića Dolu. Prihvatile su i tako obrele u Crnoj Gori. U manastir su, rekoše, prispele da bi se pomolile za pokojnika i, usput, upoznale sa običajima pravoslavnim…

Ta ispovest počela je da kopka vodiča.– Brzo smo se dogovorili da sutra krenemo mojim kolima prema Mateševu kako bi izbliza videle kraj gde je sahranjen Elizabetin otac, i putujemo kroz kanjon Platije do Kolašina pa dalje, ka cilju. Izbismo pred mesnu kancelariju u Mateševu te upitasmo službenika da li slučajno zna to i to… Nervozan je: „Otkud znam ko je gde sahranjen, ja sad pravim spiskove za izbore u Socijalističkom zavezu radnog naroda Jugoslavije”.

Produžili su krivudavim drumom prema Lijevoj Rijeci i posle desetak kilometara Radenko je uočio usamljenu kuću ispod puta.

– Kao da me neko trgao, zaustavio sam automobil i pešice krenuo dole. Pred kućom sredovečan čovek, u radnom kombinezonu. Pitam ga da li je možda nešto čuo oko te lokacije. ”Gde su te Nemice?” – upita me domaćin i reče Veselin mu je ime. Od Vujisića. Kažem: „Gore, u kolima”. „Zovi ih da popiju kafu pa da ih odvedem do groba. Neka poitaju, nemam mnogo vremena jer čekam električare, radi struje”.

Sišle su i Ana moli Ćurčića da proveri kod sagovornika o kojim vojnicima je reč.

– Odmah smo započeli ispitivanje. Kad su ga sahranili? Veselin odgovara: „20. decembra 1944”. Čitamo pismo iz 1949, tačno tako i piše. Ko ga je sahranio? „Njihovi, nije on sam, tu su sahranjena četvorica”. Kontrolišemo, opet, pismo iz 1949. Oto Matijas iz Bad Nendorfa, rođen 14. 1. 1912, bez podataka o činu, pokopan je sa tri svoja druga piše tu, i navodi da je sahranjen pored pilane a mi je ne videsmo. „Pilana ne radi od 1951, ostale su samo ruševine”. Nema sumnje, sve se uklapa. Domaćin još, netremice, istog trena veli da je kao dečak, čuvajući stado na tom izbrešku, posmatrao kako okupatorski vojnici sahranjuju četvoricu svojih i hitaju dalje, ka Mateševu.

Od Vujisića krenuli su do mesta gde se nalazi grob i na proplanku Veselin pokaza večnu kuću nemačkih vojnika. Elizabeta se uspela na cvećem ukrašenu padinu, seda i plače na poslednjem boravištu svog roditelja. Ana je fotografiše, putovođa odlazi na posao, vodič i Nemice vraćaju se prema hotelu i tu razmenjuju adrese.

– Posle nekoliko nedelja dobijam pismo od Elizabete i u njemu dokument iz nemačkog Udruženja za brigu o ratnim grobovima, izdat 10. maja 1989. Obaveštavaju je da su iznenađeni celom pričom ali ne mogu da pomognu svojoj državljanki zato što između SR Nemačke i Jugoslavije nije parafiran sporazum o transferu posmrtnih ostataka.

Prolaze godine…

– Letos, iz štampe saznajem da Crna Gora gradi auto-put Podgorica–Mateševo. Pažljivo gledam buduću trasu, ide preko grobova koje sam pronašao sa Veselinom. Avgusta 2016. ponovo odlazim na mesto gde su grobovi, nalazim Veselinovu kuću i u njoj ostarelu suprugu domaćinovu, Desanku. Veselin je umro pre četiri godine. Ona ne može da hoda, stavljam je u automobil i odlazimo ponovo do grobnice. Čuje se huka mašina, grade put. Naspram proplanka niklo je naselje u kome žive kineski graditelji.

Radenko se priseti da je neko napisao: „Ljudi se ne boje smrti, već zaborava“.

– Sve fotografišem i pozivam nemačku ambasadu u Beogradu. Odatle mi žena koja govori našim jezikom, verovatno je službenik u poslanstvu, odgovara da ona nije nadležna za to. Ukoliko se nešto ne preduzme, poslednja adresa pokojnika biće auto-put Bar–Boljari. Kao hrišćanin i čovek pokušavam da uradim nešto da se to izbegne. I danas čuvam sva dokumenta: kopije pisma nemačkog sekretarijata, adrese lica čiji su srodnici tu sahranjeni, fotografije iz 1989. i 2016. i nadam se da će ti soldati ipak biti preseljeni na drugu tačku, u neku večnu tišinu.

Ćurčić je, inače, nedavno sa francuskog na srpski preveo filozofsko-religijske traktate, „Božji izbor“ Žan-Mari Lustižea i „Božje nedonošče“ Alena Dekoa.