Немири на крову света

Већ десетак дана стижу вести о немирима на крову света. Кина се, уместо са терористима Ал Каиде, који су претили диверзијама на Олимпијади у Пекингу, суочила на Тибету са ламама опасних намера. Будистички монаси су, под плаштом борбе за верске слободе и људска права, палили куће, продавнице и аутомобиле на улицама Ласе и проузроковали жестоке сукобе с полицијом и војском у којима је, по пекиншким тврдњама, убијено 13, а по тврдњама организатора протеста око стотину људи.

Пекинг је уверен да је немире „организовала, осмислила и у дело спровела“, из чисто сепаратистичких побуда, „клика“ далај-ламе, духовног поглавара тибетанског ламаизма који живи у егзилу у Индији. Далај-лама то пориче и апелује да се обустави насиље. На Западу влада уверење да су немири пре последица „погрешне“ политике Пекинга према Тибетанцима, него одраз далај-ламиних настојања да разбије јединство Кине.

Постојала су, мимо Олимпијаде, заправо два политичка мотива за провокативне немире на Тибету.

Први је заседање Свекинског народног конгреса, на коме су сумирани успеси Кине у спровођењу реформи за последњих пет година, а председник Ху Ђинтао и премијер Вен Ђијабао поново изабрани на своје досадашње функције. Немирни Тибет је требало да покаже да успеси имају своју високу цену и да је Хуова визија изградње „хармоничног друштва“ пред тешким изазовима. Ху се, у исти мах, овим подсећа да незадовољство Тибетанаца није мање од времена кад је он, у својству партијског секретара Тибета, 1989.године угушио њихову последњу побуну.

Други политички мотив, макар и објашњаван годишњицом побуне на Тибету против кинеске комунистичке владавине 1959, када је далај-лама побегао у иностранство, проистекао је из ривалске потребе водећих западних сила, у првом реду САД, да Кини умање самопоуздање, да је у захукталом успону ка светском економском врху „повуку за рукав“ и да јој укажу да је „рањива“ у вези са људским правима и сепаратистичким тежњама, лако подложним интернационализацији. Утолико пре што Кинези имају на крову света, великом као два Тексаса, рампе са интерконтиненталним ракетама које могу да погоде сваки циљ на северној полулопти.

Било је упадљиво да су прве вести о немирима на Тибету достављене западним дописницима из америчке амбасаде у Пекингу, у којој се најпре „чуло“ да кинеска војска и полиција пуцају на улицама Ласе, где пуцњаву још нису били чули сведоци догађаја са лица места. Амерички амбасадор у Пекингу Кларк Рент одмах је препоручио кинеским властима „уздржаност“ у сузбијању немира и саветовао им да преговарају са далај-ламом.

Радио Слободна Азија, иначе финансиран од америчке владе, јављао је да су будистички монаси, који су предводили гневне демонстранте, викали: „Живео независни Тибет“, иако су упућени добро знали да је далај-лама, још пре неколико година, јавно напустио идеју о независности у замену за „већу културну аутономију“ области.

Кинески дописници су уочили да су истовремено биле одржане демонстрације пред кинеским амбасадама у главним градовима више западних земаља и да су тибетански монаси, који живе у егзилу у Индији, прешли индијско-кинеску границу и свој „марш на Ласу“ временски ускладили са походима лама из манастира на Тибету. Из тога недвосмислено произилази да је далај-лама имао подршку са стране да узбурка Тибет, макар кинеске власти прећуткивале подстрекаче и за немире оптуживале само њега – свесно, да на Западу не би ојачале захтеве за бојкот Олимпијаде. Опрез је био од користи: председник Буш и даље жели да иде на отварање Олимпијаде, а Европска унија се изјаснила против бојкота игара.

Аналитичарима се, због коинциденције немира на Тибету и превирања на Косову после проглашења независности, наметнуло поређење између тибетанских и косовских сепаратиста, макар колико се на Западу тврдило да је Косово „јединствен случај“ и да неће представљати преседан за друге земље и регије. Према немачком „Шпиглу“, „пожељан исход би био да Тибет добије слободу попут Косова и Источног Тимора“. Међутим, кад је дописник хонгконшког „Ејша тајмса“ ту идеју натукнуо једном функционеру владе у Пекингу, добио је леден одговор: „Кина није Србија, а Тибет није Косово. Кина никад неће допустити интернационализацију ниједног унутрашњег питања, као што никоме неће допустити мешање у њене унутрашње послове“.

Немири су донели два додатна проблема вредна размишљања. Први је да су будистички монаси на Тибету – ако су испод мантија збиља биле само ламе – први пут испољили агресивност, што је у потпуном нескладу са будистичким кодексом и са далај-ламиним апелом да се не примењује насиље. Индијска штампа пише о рађању радикалног Тибетанског омладинског конгреса који се противи будистичком учењу о трпељивости и ненасиљу. Покрет је настао по узору на западне методе борбе за људска права.  

Други проблем је у везиса објективним променама у животу Тибетанаца за последње две године, од доласка железнице у Ласу. Ламе су биле против железнице. Кад оптужује кинеске власти за „културни геноцид“, далај-лама можда жели да каже да су економски напредак и модернизација, који су стигли са железницом, посредно угрозили верски и културни идентитет Тибетанаца и изменили и етничку структуру области.

Радње које је руља у Ласи спалила јесу, наравно, радње Хана дошљака. Они су нашли нову уносну средину за бизнис. Захваљујући железници која јури преко Хималаја, Тибет је ове године требало да посети више од осам милиона туриста, понајвише странаца. Тачно је да су неке ламе постале туристички водичи у храмовима, али алтернативу модерном времену нико не види у конзервирању традиције по узору на резервате америчких Индијанаца.