Живимо у време митова

Чувени руски лингвиста и теоретичар књижевности Борис Успенски, представник руске семиотичке школе, ових дана први пут борави у Београду. Успенски (1937) предаје руску књижевност и језик на Универзитету у Напуљу, изучава системе знакова који чине одређени књижевни текст, поруке које он преноси, као и место које књижевни текст има у култури, што је и сврха семиотике. Код нас су преведене две његове студије: „Поетика композиције” и „Семиотика иконе” (Нолит, 1979), у преводупрофесора Новице Петковића.

Познати руски научникће на Филолошком факултету одржати два предавања. Сутра у 13 часова говориће на тему „Право и религија у московској Русији”, о разлозима због којих у источним и православним земљама није било лова на вештице и ломача на којима су оне спаљиване као у западној Европи… Друга тема је лингвистичка,насловљена са „Деиксис и род”, и на ред долази у уторак од 11.30 часова. Разговор за „Политику” са руског преводила је мр Ана Петковић.

Како оцењујете домете и утицаје руске семиотичке школе?

Нажалост, сматрам да је термин семиотика девалвирао јер се појављују нова истраживања која на неправилан начин, и у различитомзначењу, употребљавају овај термин. Заправо, судбина семиотике је тужна јер су њене идеје многима биле исувише привлачне. Претворила се тако у пепео који потхрањује земљиште. Упоредио бих вам ово са изумирањем старих језика, јер језик одумире онда кад се речи тог језика не употребљавају у њиховом правом значењу. Иначе, наслови мојих радова често садрже реч семиотика; међутим, књиге са таквим насловима ја обично не читам.

Када говоримо о идејама московско-тартуске школе, у којој сам деловао, оне су већ ушле у наслеђе светске науке о књижевности, и данас је њена терминологија уобичајена. Ова школа је у своје време урадила много, а данас постоји проблем јер многи њени чланови нису међу живима или су расути по свету па више не могу да делују као колектив.

Каква је судбина националних семиотичких школа, а потом и тзв. малих језика?

Московско-тартуска школа је имала посебну методу и била је веома добра јер је имала за циљ да објасни сам уметнички текст. Судбина ове школе се објашњава тим околностима што њени чланови нису имали ученике. Могућност да предајемо на универзитету имали смо само Јуриј Лотман и ја, али смо сматрали да студентима треба предавати оно што је већ опробано и што има потврду у науци, док је семиотика у то доба била тек у повоју. Управо из тог разлога резултати наших истраживања су прихватани не преко наших ученика већ из наших књига. A судбина наше школе зависила је,и данас зависи, од прихватања тих радова. Кад спомињете тзв. мале језике, рекао бих дапостоје само мале и велике књижевности, док језици представљају једно виђење света. И то како један језик види свет може да се учини малом перспективом са тачке гледишта другог језика.

Како је изгледала Ваша сарадња са колегом Јуријем Лотманом који је веома познат у нашој средини?

Лотман је био мој блиски пријатељ и наши научни односи су се,такорећи, растворили у нашем пријатељству, и нису постојали сами по себи. У Москви је тренутно у штампи моја преписка са Лотманом. Његова писма пријатељима већ су објављена а ова књига је допуњена критичким коментарима и мојим одговорима на писма, тако да је књига добила дијалошку форму.

Ког теоретичара књижевности данас највише цените?

Мислите на оне који су живи?

Да…

Не могу на то да одговорим.

Може ли се у 20. веку говорити о извесној презасићености научним методама?

Ја сматрам да их је било премало.

Да ли је интердисциплинарни приступ више допринео или одузео науци о књижевности.

Може и да одузме и да допринесе, али сам по себи није панацеја. То је као када бисте питали сликара да ли сме да се употреби зелена боја. Сме уколико је то неопходно. Испричаћу свој случај. На факултету где радим постоји традиција да професор руског језика и књижевности предаје руску књижевност. Због тога држим и лекције из књижевности иако бих више волео да предајем језик. Међутим, читајући лекције из књижевности предајемих на такав начин на који тообично чини лингвиста, а не проучавалац књижевности књижевно-историјског правца. Дакле, бавим се структуром  и тумачењем текста, перспективом наративне инстанце јер сматрам да књижевност не треба предавати тако да се само представи њен садржај и одређене идеје. То онда није наука о књижевности већ историја идеја.

С обзиром на то да се бавите семиотиком културе, које митове (иконографију) препознајете као спецификум данашњег доба?

Не бавим се савременом, блиском културом, већ културом која је удаљена од нас временски или просторно. Сматрам да живимо у време разних митова, али тешко бих говорио о томе који су то митови. На митове нас приморавају неприродним путем. Говори нам се „ово је демократија”, или „ово је добра књижевност”, и то само из разлога што је писац добио Нобелову награду.

Демократија као лош мит...

Како можемо да говоримо о америчкој демократији када се у њој прича о могућностима мучења? Или о Нобеловој награди која се, знамо, додељује не по књижевним већ политичким критеријумима. Књижевност мора да се вреднује без обзира на то да ли је њен аутор политички ангажован или није. Митови популарне културе су свакако занимљиви за анализирање али ја о њима не говорим нити их проучавам.

Поред књижевности, којој уметности се радо враћате?

Тренутно пишем књигу о Јану ван Ајку, у којој се бавим темама као што су унутрашња и спољашња перспектива, различите тачке гледишта, мотив сенке, и тема огледала као проширења простора.