Најжалоснија је европска памет

Четрдесет година Бранко Кукић са својим сарадницима истрајава у уређивању и објављивању часописа „Градац”, чији је двестоти број посвећен Мирославу Крлежи. Када се узме у обзир чињеница да наша култура поништава традицију, да се стално почиње из почетка зато што „оно претходно није добро”, прави је подвиг остати тако дуго у нечему, окупити пробране ауторе и књиге. „Када се данас помене Крлежа, диже се олуја! Тресу се богови у тој олуји и гледају у своју немоћ, гледају свет...”, написао је Кукић у предговору новом издању „Градца”.

У уводу двестотог броја „Градца” написали сте да је улога овог часописа била да маскира реалност. На шта сте тачно мислили?

Мислио сам пре свега на то да је у нашем друштву увек постојао вишак или мањак реалности. Односно, да је у суштини постојао недостатак реалности у зависности од тога каква је варијанта била у оптицају приликом манипулације јавношћу. Намера „Градца” била је да на неки начин попуњава рупе које су стварале те лажне реалности, како би тај бездан био барем мало мањи: у књижевности, сликарству, религији или неким алтернативним знањима.

Изнели сте једну нимало охрабрујућу констатацију да са својим сарадницима, у току четрдесет година, нисте урадили готово ништа... Ипак, „Градац” и даље излази.

Нисмо урадили онолико колико је то било потребно, јер то исто друштво није показивало потребу нити је добијало стимулансе за ширењем знања. Оно је, будући да су се на местима са којих је требало покренути иницијативу и интерес за то налазили безвезњаци и људи треће класе, дакле, то друштво је стимулисало кич и шунд у свим областима културе. Чак је то чинило и у области медија, одевања, исхране, религија и дијалога у друштву, односно у свакодневном животу.

Непорециво је да је „Градац” у одређеном кругу интелектуалаца култно штиво. Како тумачите статус одређених књига, појава или личности као култних, у култури, као и у друштву уопште?

Пошто су критеријуми и знање овде на танким ногама, жеља за аутентичним и посебним, за креативним и стимулативним често се одражава тиме што ће се неке појаве, неке књиге, филмови, музика или неке личности издићи на висок ниво како би се виделе неке светле тачке које су људима потребне као путокази и оријентири. Због тога да једна култура не би потпуно нестала и изгубила сваки духовни и људски смисао. У томе видим облик грчевитог вапаја за оно мало чудесног и стваралачког у људима, како нас озбиљан свет не би одбацио као анахроне, неупотребљиве и празне.

Циљ је истина виђена са најразличитијих страна. Да ли вам је у том ходу ка истини често бивало тешко, посебно када сте износили истине контроверзних аутора, какав је, на пример, Ернст Јингер?

У друштву какво је наше неминовно је да се суочите са сукобом мишљења, намера и појава. Просто, овде већина људи нема изграђене високе критеријуме, висок укус, немају одређено знање и осећај да прихвате најважнија дела и потребе у култури. И не само у култури, него и у просвети, а нарочито у политици. Овде знање последњих година шири страх. Помињање стваралаца као што су Јингер, Жене или Арто и реакције које они изазивају говоре о томе колико су овде људи ускогруди, и без смисла за недогматско мишљење. Овде је слобода још увек страна у смислу креације и нових идеја, користи се у сасвим другачије сврхе: за задовољавање ниских страсти, за преварантске послове, забушавање и неодговорност.

Многим „пророцима” били су посвећени бројеви „Градца”, али пророцима Касандриног типа, које већина не чује. Можете ли да замислите свет у којем су превагнуле вредности чудака и меланхолика попут Селина или Мауровића – људи „Градца”?

Такав свет је тешко замислити због тога што се људи плаше радикалних идеја и радикалног понашања, радикалних у смислу покретачке енергије. У суштини, свет живи по конформистичким обрасцима, спутава га прекомеран и залудан рад, страх од новог, једносмеран начин живота, потрошачки менталитет, опседнутост спектаклом. Не бави се суштином живота у смислу жеље за лепим и једноставним, за хуманошћу и за напретком, без бесмисленог претеривања. Потрошачко друштво је одраз некултуре. На видику су машине које ће се звати човек. А за човека ће се већ наћи неко име чије значење неће говорити ником ништа. Уметност, религија и љубав ту ће бити немоћни и сувишни, јер су и они већ примили многе облике и изразе технологије. Бојим се да је прошло време револуција и преврата. Шупљи људи не мењају свет.

Зашто баш Крлежа у двестотом броју „Градца”? На који начин је и он био пророк?

Крлежа је на све ово указивао више од шездесет година живота. Али Крлежу су пре свега гледали као писца који је био везан за одређену идеологију, а да нису пажљиво читали оно што је писао. Да су га пажљиво читали схватили би да се он недогматски борио за уметност. С друге стране, он је прецизно уочио у ком се правцу креће савремени свет са својом мантром потрошње и спектакла, па је прецизно дефинисао Европу још 1933, рекавши: „Од свију европских појава најжалоснија је данас европска памет”. Крлежа је био генијалан човек кога су на овим просторима, у Хрватској и у Србији, презирали, и кога су се бојали. То двоје иде заједно. Просто, нема паметног човека кога Крлежина истина не би заболела и навела да размисли о себи и о другима.

Крлежа се у свакој својој идеји супротстављао популизму. У којем тренутку је популизам однео превагу над културом, код нас и у свету?

Популизам је производ неодговорности, неспособности и обмане. Најлакше је манипулисати масама, руљом и гомилом, читајте Ле Бона, Ортегу и Гасета, Канетија, читајте „Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескјеа”, јер гомила не мисли својом главом, јер нема никакав критеријум, а не жели да има одговорност за било шта. Крлежа је рекао да у гомили смрди, али је топло. Политичари се најбоље сналазе са онима којима је топло, а истовремено смрди. Тај задах је храна и једнима и другима. Они су велики кооперанти. Када би у свету било мање вођа маса, а више државника као што су били Черчил и Де Гол, свет би добио перспективу, а човек димензију. Глас разума и реалности је занемео. Ћути под каменом људске глупости.