Година мрмота у Македонији

Специјално за „Политику”

Скопље – Македонија дочекује крај драматичне 2016. године у атмосфери која само на први поглед изгледа као политички трилер или фото-финиш парламентарних избора: наиме, у скоро изједначеној пат ситуацији у односу на освојене мандате од стране две највеће македонске странке, житељи села Теарце (у којој је већина становништва албанска) они су који одлучују ко ће бити мандатар за састав нове владе.

Интересантно је да овог пута уопште није битно како ће се они определити у односу на неколико албанских странака, него је сав напор фокусиран на то да ВМРО-ДПМНЕ изгуби један мандат, односно да СДСМ изједначи резултат на 50:50 посланика. То довољно говори да се опозиција бори да спаси образ, тиме што ће постићи изједначени резултат, па да се онда нада да ВМРО-ДПМНЕ не успе да формира владу и да тако Зоран Заев преузме улогу мандатара.

Ма ко од два македонска лидера (Груевски или Заев) постане мандатар, сви се слажу да ће „кингмејкери” (како их називају страни медији – то јест, они који одлучују ко ће доћи на „трон”) бити албанске странке. Још се не зна ко ће бити „краљ”, али се може цинично приметити да ће његово име бити „Јован без земље”.

Због унутрашње плурализације изборног тела и због „упада” социјалдемократа, парадоксално али истинито – Албанци добијају најмањи број народних посланика, али највећу моћ у смислу постављања услова и одлучивања о саставу следеће македонске владе. Захтеви су одавно познати и имају претежно етничку природу, као двојезичност на читавој територији, већу децентрализацију власти, увођење етничког принципа у одлучивању о буџету и заузимање одређених позиција у структури новог естаблишмента (вероватно, председника парламента).

На други поглед, ситуација није уопште нова као што изгледа. Као и главни јунак из филма „Дан мрмота”, тако и Македонија преживљава један те исти „дан”. Године мрмота не носе ништа ново, осим што поларизација постаје дубља, а држава слабија. Само током 2016. године, грађани су чак три пута били близу избора; коначно су заиста одржани из трећег покушаја, али тек да покажу да се ништа неће променити на боље ускоро. Ма ко формирао владу, она ће бити кратког века.

Што се тиче тврдње да Албанци одлучују о влади, ни ту ништа није ново јер се од 2002, а посебно од 2008. године, поштује неформални принцип да победници са македонске стране улазе у коалицију са победницима на албанској страни. У таквим околностима, македонска страна је нужно у дефанзиви, то јест само да би остала на власти прихвата све захтеве албанског коалиционог партнера (досада је ДУИ био неприкосновен на тој позицији). Да само подсетим да је управо тако дошло и до амнестије осумњичених и оптужених за ратне злочине из 2001. године, приликом састављања владе 2011. године.

Једина разлика је што је Зоран Заев ово натезање учинио видљивим и јавним, тако што уместо да чека да као победник на македонској страни тајно преговара и прихвата албанске захтеве, у својој предизборној кампањи је експлицитно укључио оно што је антиципирао да ће бити на преговарачком столу након избора – и тако добио 50 до 60 хиљада албанских гласова. Нажалост, читава прича да се током ових избора десило мало чудо на Балкану, то јест да је једна (албанска) етничка заједница превазишла свој етнонационализам и кренула ка грађанском облику политичког организовања, и то највише у руралним срединама, где је 2001. године било жариште конфликта (село Арачиново, на пример) – само је прича за малу децу и за међународну јавност. Заев је играо на етничку карту, исто као и Груевски, мада су се наизглед обраћали различитим изборним телима – с тим што је опозиција добила демократски ореол због тога што је као противника имала власт дубоко компромитовану политичким „бомбама”, а на својој страни и такозвану „Шарену револуцију”. Груевски и Ахмети су поново одиграли класичну представу (наводно) љутих етничких лидера, надајући се да ће поново бити у могућности да заједно владају у тендер-коалицији и након избора бити „писмејкери” – миротворци.

Ко је победио на изборима питање је од милион долара, али чини се да је једино јасно да су изгубили грађани и сама држава, јер у нову 2017. годину улазе са бременом старе, али уз већу дозу страха и неизвесности него икада раније. Гледано кроз призму странака, ниједна од њих се не може сматрати победничком: ВМРО-ДПМНЕ је одавно изгубио легитимитет без обзира на број освојених мандата, а изненађујуће високи број гласова је резултат последњих трзаја и изванредних напора „машинерије” да дисциплинује своје присталице. Груевски је као Роки: тетура се док несувисло прети страним амбасадорима и цивилном друштву.

Имајући у виду какве је све адуте имао у својим рукама („бомбе”, отворена финансијска и друга помоћ невладиног сектора и међународних фактора), Заев је велики губитник јер није успео придобити неопредељене гласаче који и даље памте како је СДСМ владао у његово време и неповерљиви су према међународној заједници (због проблема са именом). Део неуспеха се сигурно може тумачити и као лоша процена између добитка на албанској страни на рачун изгубљеног на македонској.

Ахмети је наизглед победник на албанској страни, али је јасно да се не може опоравити од шока што је освојио само десет мандата и што његова странка није довољна да буде једини албански партнер у коалиционој влади. Мендух Тачи из ДПА је једини који се „часно” повукао након пораза (и једне аудио „бомбе” пуштене као претња). Релативни победник је једино нова странка Беса, која је помутила рачуне у албанском изборном телу, али увела и исламску компоненту у политички контекст.

Питање нове владе се најмање односи на победника, јер таквог нема: цена која је плаћена да би се уопште дошло до избора је превелика. Ма ко састављао владу, мораће вадити вруће кромпире из ватре коју је сам потпирио. Сваки рационалан лидер би сада више волео да противнику преда кормило док брод тоне, али разум је одавно напустио македонску политичку сцену – иначе ни брод не би тонуо.

* ауторка је професорка на Филозофском факултету у Скопљу