Godina mrmota u Makedoniji

Specijalno za „Politiku”

Skoplje – Makedonija dočekuje kraj dramatične 2016. godine u atmosferi koja samo na prvi pogled izgleda kao politički triler ili foto-finiš parlamentarnih izbora: naime, u skoro izjednačenoj pat situaciji u odnosu na osvojene mandate od strane dve najveće makedonske stranke, žitelji sela Tearce (u kojoj je većina stanovništva albanska) oni su koji odlučuju ko će biti mandatar za sastav nove vlade.

Interesantno je da ovog puta uopšte nije bitno kako će se oni opredeliti u odnosu na nekoliko albanskih stranaka, nego je sav napor fokusiran na to da VMRO-DPMNE izgubi jedan mandat, odnosno da SDSM izjednači rezultat na 50:50 poslanika. To dovoljno govori da se opozicija bori da spasi obraz, time što će postići izjednačeni rezultat, pa da se onda nada da VMRO-DPMNE ne uspe da formira vladu i da tako Zoran Zaev preuzme ulogu mandatara.

Ma ko od dva makedonska lidera (Gruevski ili Zaev) postane mandatar, svi se slažu da će „kingmejkeri” (kako ih nazivaju strani mediji – to jest, oni koji odlučuju ko će doći na „tron”) biti albanske stranke. Još se ne zna ko će biti „kralj”, ali se može cinično primetiti da će njegovo ime biti „Jovan bez zemlje”.

Zbog unutrašnje pluralizacije izbornog tela i zbog „upada” socijaldemokrata, paradoksalno ali istinito – Albanci dobijaju najmanji broj narodnih poslanika, ali najveću moć u smislu postavljanja uslova i odlučivanja o sastavu sledeće makedonske vlade. Zahtevi su odavno poznati i imaju pretežno etničku prirodu, kao dvojezičnost na čitavoj teritoriji, veću decentralizaciju vlasti, uvođenje etničkog principa u odlučivanju o budžetu i zauzimanje određenih pozicija u strukturi novog establišmenta (verovatno, predsednika parlamenta).

Na drugi pogled, situacija nije uopšte nova kao što izgleda. Kao i glavni junak iz filma „Dan mrmota”, tako i Makedonija preživljava jedan te isti „dan”. Godine mrmota ne nose ništa novo, osim što polarizacija postaje dublja, a država slabija. Samo tokom 2016. godine, građani su čak tri puta bili blizu izbora; konačno su zaista održani iz trećeg pokušaja, ali tek da pokažu da se ništa neće promeniti na bolje uskoro. Ma ko formirao vladu, ona će biti kratkog veka.

Što se tiče tvrdnje da Albanci odlučuju o vladi, ni tu ništa nije novo jer se od 2002, a posebno od 2008. godine, poštuje neformalni princip da pobednici sa makedonske strane ulaze u koaliciju sa pobednicima na albanskoj strani. U takvim okolnostima, makedonska strana je nužno u defanzivi, to jest samo da bi ostala na vlasti prihvata sve zahteve albanskog koalicionog partnera (dosada je DUI bio neprikosnoven na toj poziciji). Da samo podsetim da je upravo tako došlo i do amnestije osumnjičenih i optuženih za ratne zločine iz 2001. godine, prilikom sastavljanja vlade 2011. godine.

Jedina razlika je što je Zoran Zaev ovo natezanje učinio vidljivim i javnim, tako što umesto da čeka da kao pobednik na makedonskoj strani tajno pregovara i prihvata albanske zahteve, u svojoj predizbornoj kampanji je eksplicitno uključio ono što je anticipirao da će biti na pregovaračkom stolu nakon izbora – i tako dobio 50 do 60 hiljada albanskih glasova. Nažalost, čitava priča da se tokom ovih izbora desilo malo čudo na Balkanu, to jest da je jedna (albanska) etnička zajednica prevazišla svoj etnonacionalizam i krenula ka građanskom obliku političkog organizovanja, i to najviše u ruralnim sredinama, gde je 2001. godine bilo žarište konflikta (selo Aračinovo, na primer) – samo je priča za malu decu i za međunarodnu javnost. Zaev je igrao na etničku kartu, isto kao i Gruevski, mada su se naizgled obraćali različitim izbornim telima – s tim što je opozicija dobila demokratski oreol zbog toga što je kao protivnika imala vlast duboko kompromitovanu političkim „bombama”, a na svojoj strani i takozvanu „Šarenu revoluciju”. Gruevski i Ahmeti su ponovo odigrali klasičnu predstavu (navodno) ljutih etničkih lidera, nadajući se da će ponovo biti u mogućnosti da zajedno vladaju u tender-koaliciji i nakon izbora biti „pismejkeri” – mirotvorci.

Ko je pobedio na izborima pitanje je od milion dolara, ali čini se da je jedino jasno da su izgubili građani i sama država, jer u novu 2017. godinu ulaze sa bremenom stare, ali uz veću dozu straha i neizvesnosti nego ikada ranije. Gledano kroz prizmu stranaka, nijedna od njih se ne može smatrati pobedničkom: VMRO-DPMNE je odavno izgubio legitimitet bez obzira na broj osvojenih mandata, a iznenađujuće visoki broj glasova je rezultat poslednjih trzaja i izvanrednih napora „mašinerije” da disciplinuje svoje pristalice. Gruevski je kao Roki: tetura se dok nesuvislo preti stranim ambasadorima i civilnom društvu.

Imajući u vidu kakve je sve adute imao u svojim rukama („bombe”, otvorena finansijska i druga pomoć nevladinog sektora i međunarodnih faktora), Zaev je veliki gubitnik jer nije uspeo pridobiti neopredeljene glasače koji i dalje pamte kako je SDSM vladao u njegovo vreme i nepoverljivi su prema međunarodnoj zajednici (zbog problema sa imenom). Deo neuspeha se sigurno može tumačiti i kao loša procena između dobitka na albanskoj strani na račun izgubljenog na makedonskoj.

Ahmeti je naizgled pobednik na albanskoj strani, ali je jasno da se ne može oporaviti od šoka što je osvojio samo deset mandata i što njegova stranka nije dovoljna da bude jedini albanski partner u koalicionoj vladi. Menduh Tači iz DPA je jedini koji se „časno” povukao nakon poraza (i jedne audio „bombe” puštene kao pretnja). Relativni pobednik je jedino nova stranka Besa, koja je pomutila račune u albanskom izbornom telu, ali uvela i islamsku komponentu u politički kontekst.

Pitanje nove vlade se najmanje odnosi na pobednika, jer takvog nema: cena koja je plaćena da bi se uopšte došlo do izbora je prevelika. Ma ko sastavljao vladu, moraće vaditi vruće krompire iz vatre koju je sam potpirio. Svaki racionalan lider bi sada više voleo da protivniku preda kormilo dok brod tone, ali razum je odavno napustio makedonsku političku scenu – inače ni brod ne bi tonuo.

* autorka je profesorka na Filozofskom fakultetu u Skoplju