Британци би опет напустили ЕУ

Има шест месеци откако се свет нашао шокиран исходом острвског референдума. Толико времена су имали Британци да открију да лидери оба табора, поготову оног за отцепљење, о централним питањима говоре друкчије у односу на оно шта су говорили у кампањи. Иако добар део обећања не могу испунити, бар не глатко и брзо како су тврдили, народ би опет, ако би данас био одржан референдум који је одржан 23. јуна – изашао из европске заједнице.

Бориса Џонсона, Најџела Фаража, Ијана Данкана Смита и остале који су земљу извлачили тада из „бриселских канџи” опет би следило 47 одсто Британаца, док би на супротној страни било 45 одсто. При том, већина бирача свесна је да би их одлука финансијски повредила. У јуну је, иначе, наспрам 52 одсто гласова за отцепљење стајало 48 процената опонената.

Ако је судити по овим подацима до којих је истраживањима дошао Си-Ен-Ен, нису се предомислили упркос паду вредности фунте и оптужбама да влади не полази за руком да утврди јасан постбрегзитовски план. Поколебао их многим демантијима није ни Најџел Фараж, који је истог јутра када смо чули резултат референдума уживо на телевизији признао да је једна од грешака кампање тврдња да ће напуштањем блока земља недељно уштедети 350 милиона фунти које даје Бриселу и усмерити их на, рецимо, здравствени систем. Имиграција је била вероватно најважнији појединачни разлог који је утицао на људе у историјском тренутку. Сходно томе, кампања за напуштање ЕУ најватренија је била када је требало убедити народ да ће у осамостаљеној Британији брзо смањити број миграната, али их је убрзо потом разуверио истакнути заступник „брегзита” Данијел Ханан, рекавши да ће људи бити разочарани ако мисле да сада неће бити имиграције.

Најгласнији су данас, упркос свему, они што траже да се референдумска одлука спроведе што пре, а на сазнања Си-Ен-Ена могли би се осврнути заговорници поновног расписивања референдума.

Мора се скинути капа онима који су тада тврдили да су Британци гласали искључиво срцем, а не новчаником – мада су мислили да ће када „преузму контролу над својом земљом” напунити и ово друго.

Веровали су да ће вратити контролу када се ослободе стега бриселске бирократије и оживети вредности за које су осећали да их је потиснуо живот у садејству с још 27 нација.

Томе се и даље надају, али у комшилуку имају оне који на основу владиних потеза закључују да „брегзитовци” скрнаве суверенитет који им је тако драг. Опоненте предводи Џина Милер, која позивање владе на члан 50 Лисабонског споразума без консултација с парламентом сматра управо фундаменталним кршењем суверенитета. Правну битку против владе води на суду уверена да ће уставни аргументи натерати премијерку Терезу Меј да се обрати парламенту пре него у марту активирањем члана покрене процес развода од Брисела. Милерова, суоснивач фирме СЦМ „Дајрект”, главни је тужилац у историјском поступку која на суду доказује да поједини чланови кабинета немају законску моћ да се позову и активирају члан, а да такву одлуку није одобрио парламент. Штавише, Милерова и њене присталице премијерки покушавају скренути пажњу на то да сме угрожавати суверенитет парламента, носећег стуба њиховог друштва. Милерова је у коауторском тексту за „Политико” објаснила да њена мисија жели да очува основно правно начела да само парламент може да одобри или умањи права грађана, као и да правно утемељи процес иступања из Европске уније.

„Само парламент у целини, а не поједини министри, има овлашћења да формално прогласи да се земља повлачи из ЕУ у складу с чланом Лисабонског споразума”, написала је Милерова, „због чега је извођење владе пред врховни суд нужно и демократски.”

Овај, за неке мали легални зарез у тренутним политичким дешавањима земље њој значи суштину британске демократије без које није битно да ли је земља или није у неким савезима.

„Људи из целог света видели су у нашој демократији стубове поузданог друштва. Инвеститори улажу новац у Британију, региструју предузећа и школују децу због стабилне демократије и поштовања владавине права. Ове вредности се широм планете желе постићи, а ми их узимамо здраво за готово. Требало би да буду неприкосновене. Пожуривање спровођења 'брегзита' може угрозити вишевековну изградњу државе”, пише Милерова за „Политико”.

Ипак, каква год да буде пресуда у овом случају и колико жарко да с друге стране већина жели да напусти унију, то је ствар унутрашњих трвења јер ће о најважнијим питањима пресудити остале блоковске чланице.

Одлуку о суштинској ствари за Лондон, трговинском споразуму, донеће све чланице ЕУ не обазирући се на то да се британска влада нада да ће убрзати овај процес. Као што „Индипендент” подсећа, исту процедуру треба да прође трговински споразум са Сингапуром. То значи да свака регионална или национална скупштина може успорити споразум или га блокирати. Сведоци смо да је недавно ЦЕТА споразум с Канадом умало пропао после седам година преговора.

На ово би требало да обрате пажњу они који су свим срцем за моментално иступање из заједнице зарад очувања суверенитета.