„Замрзнути” независност Косова

Специјално за „Политику“

Праг, 20.марта – Замрзнимо одлучивање о независности Косова – предлаже чешкој влади и међународној заједници бивши дипломата који је више година службовао на Балкану, између осталог у Албанији и јужној Србији, сада универзитетски професор – Томаш Еван. Његов ауторски чланак у „Хосподаржским новинама” преносимо у целини.

„Експлозија насиља у Косовској Митровици, која је већ однела најмање један људски живот, не би требало никог да изненади. Уколико не дође до отклона од једностраних решења и решења силом, практично је већ одлучено о крвавом одељивању ове области од Косова. Мало је ствари које су тако сигурне као што је то да ће ова српска покрајина, која је прошла кроз толика искуства, дуго остати у центру пажње медија.

После пада владе због различитих погледа на решење косовске кризе и распуштања парламента, у Србији су расписани нови избори. Продубљује се тако криза у земљи која је кључна за стабилност целог Балкана. Досадашње српска влада реаговала је на отцепљење косовске покрајине веома умерено, само тиме што је покретала тужбе против држава због кршења међународног права и расписивала потернице за својим грађанима који су учествовали у нарушавању територијалног интегритета земље.

Амбасадори, позвани на консултације у Београд, судећи по свему, нису дошли кући на дуже време, а реципрочне мере неће бити примењиване. Чак се чини да се рад на испуњењу услова из Споразума о стабилизацији и придруживању наставља несмањеним интензитетом упркос изјавама у јавности премијера Коштунице. Нема, ипак, сумње у то да ће Срби дати предност Косову пред ЕУ, уколико буду принуђени да бирају. Наш циљ треба да буде да не их не доведемо у ситуацију да морају бирати или-или.

У својој проалбанској политици представници САД били су и јесу истрајни и читљиви. Већ дуго. У настојању да у Европи придобију савезнике отишли су доста далеко. Европски дипломати су били узнемирени тиме што се под руководством Вилијама Вокера из САД верификациона комисија ОЕБС-а пред бомбардовање Југославије претворила у мисију ЦИА за подршку албанским побуњеницима и навођење авиона НАТО-а. Европљани си били згађени америчком подршком ОВК коју су сами Американци званично прогласили за терористичку. Упркос томе ти исти Европљани превалили су најдаљи пут. Од резолуције СБ ОУН која потврђује обавезу „очувања суверенитета и територијалног интегритета” Србије с јасним будућим уређењем покрајине („суштинска аутономија и осмишљена самоуправа“), па до садашње подршке независности. Американцима и Русима је све стално било јасно, пре и после бомбардовања.

Танки грађански премаз који су Срби извели, и у занемарљивој мери међународна заједница на Косову, био је довољан да се косовски Албанци издигну изнад својих сиромашнијих рођака у Албанији. Није то, ипак, довољно да би земља испунила елементарне критерије демократске државе, још мање за пријем у ЕУ. Ни на Косову, ни у Албанији, која за нас мора бити упозорење будућег развоја Косова у случају независности, није било могуће да се и једини досад спроведени избори прогласе за слободне према међународним стандардима.

Мањине на Косову немају могућност слободног кретања, долази до политички и национално мотивисаних убистава и влада, чак и за балканске релације, невиђени непотизам. Али важни играчи у администрацији косовске покрајине – САД, Британија, Француска и Немачка – сада су одлучили да напетост смире „бацањем кости” независности.   

Од принципијелних решења се сасвим одустало када је стављен под сто последњи план назван „Стандарди пре статуса”. Према њему, покрајина би добила независност ако испуни или бар направи известан помак у осам основних области. Није се радило о екстремним захтевима: гарантовати владавину закона, слободно кретање људи и у извесној мери функционисање демократских институција. План је неславно завршио. Практично ни у једној од тих тачака није дошло ни до каквог помака.  

Чешки министар спољних послова Шварценберг хоће да призна Косово пошто се покаже да је „понашање косовских институција такво да за то могу мирне савести сносити одговорност”. На то је могуће рећи само једно: или се пан министар унапред одлучио да Косово не призна, или има веома широку савест.

САД ништа не ризикују конфронтирањем с Русијом на Балкану. За Европљане је то, међутим, елементарна грешка. Основни атрибути српског друштва ни по чему се битно не разликују од суседне Хрватске која већ има мање-више сигурно чланство у ЕУ. Уместо нове чланске земље, ЕУ ствара непријатеља с дугим памћењем кога гони у наручје све агресивније Русије. Као награду за то добија могућност да разбацује новац Уније на Косову, у једном од најкорумпиранијих балканских режима.

Сада се ради превасходно о државама у ЕУ с којима Србија има дугорочно добре односе, на којима је одлука да ли ће у овом случају окренути леђа европском клубу. Реч о Грчкој, Румунији, Словачкој и Чешкој. Уколико Срби данас не успеју дипломатски, тежња ка чланству у ЕУ за њих ће бити ствар прошлости.

Европска мисија Еулексна Косову не влада, а неће ни владати. После потврђивања резолуција које гарантују територијални интегритет Србије од стране ОУН, тешко се може представити да Србија са својом тужбом у Хагу неће успети. Уколико буде потребно да се нађе ново решење, вероватно ће то бити у промењеној међународној мисији, са извесним руским учешћем.

Она неће, међутим, припремати косовску независност, али хоће нешто много потребније за мир на Балкану – способност разних народа да живе у једној држави.

Захтев за признавање косовске независност зато ставимо тамо где му је место, тојест у лед.“