„Zamrznuti” nezavisnost Kosova

Specijalno za „Politiku“

Prag, 20.marta – Zamrznimo odlučivanje o nezavisnosti Kosova – predlaže češkoj vladi i međunarodnoj zajednici bivši diplomata koji je više godina službovao na Balkanu, između ostalog u Albaniji i južnoj Srbiji, sada univerzitetski profesor – Tomaš Evan. Njegov autorski članak u „Hospodaržskim novinama” prenosimo u celini.

„Eksplozija nasilja u Kosovskoj Mitrovici, koja je već odnela najmanje jedan ljudski život, ne bi trebalo nikog da iznenadi. Ukoliko ne dođe do otklona od jednostranih rešenja i rešenja silom, praktično je već odlučeno o krvavom odeljivanju ove oblasti od Kosova. Malo je stvari koje su tako sigurne kao što je to da će ova srpska pokrajina, koja je prošla kroz tolika iskustva, dugo ostati u centru pažnje medija.

Posle pada vlade zbog različitih pogleda na rešenje kosovske krize i raspuštanja parlamenta, u Srbiji su raspisani novi izbori. Produbljuje se tako kriza u zemlji koja je ključna za stabilnost celog Balkana. Dosadašnje srpska vlada reagovala je na otcepljenje kosovske pokrajine veoma umereno, samo time što je pokretala tužbe protiv država zbog kršenja međunarodnog prava i raspisivala poternice za svojim građanima koji su učestvovali u narušavanju teritorijalnog integriteta zemlje.

Ambasadori, pozvani na konsultacije u Beograd, sudeći po svemu, nisu došli kući na duže vreme, a recipročne mere neće biti primenjivane. Čak se čini da se rad na ispunjenju uslova iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju nastavlja nesmanjenim intenzitetom uprkos izjavama u javnosti premijera Koštunice. Nema, ipak, sumnje u to da će Srbi dati prednost Kosovu pred EU, ukoliko budu prinuđeni da biraju. Naš cilj treba da bude da ne ih ne dovedemo u situaciju da moraju birati ili-ili.

U svojoj proalbanskoj politici predstavnici SAD bili su i jesu istrajni i čitljivi. Već dugo. U nastojanju da u Evropi pridobiju saveznike otišli su dosta daleko. Evropski diplomati su bili uznemireni time što se pod rukovodstvom Vilijama Vokera iz SAD verifikaciona komisija OEBS-a pred bombardovanje Jugoslavije pretvorila u misiju CIA za podršku albanskim pobunjenicima i navođenje aviona NATO-a. Evropljani si bili zgađeni američkom podrškom OVK koju su sami Amerikanci zvanično proglasili za terorističku. Uprkos tome ti isti Evropljani prevalili su najdalji put. Od rezolucije SB OUN koja potvrđuje obavezu „očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta” Srbije s jasnim budućim uređenjem pokrajine („suštinska autonomija i osmišljena samouprava“), pa do sadašnje podrške nezavisnosti. Amerikancima i Rusima je sve stalno bilo jasno, pre i posle bombardovanja.

Tanki građanski premaz koji su Srbi izveli, i u zanemarljivoj meri međunarodna zajednica na Kosovu, bio je dovoljan da se kosovski Albanci izdignu iznad svojih siromašnijih rođaka u Albaniji. Nije to, ipak, dovoljno da bi zemlja ispunila elementarne kriterije demokratske države, još manje za prijem u EU. Ni na Kosovu, ni u Albaniji, koja za nas mora biti upozorenje budućeg razvoja Kosova u slučaju nezavisnosti, nije bilo moguće da se i jedini dosad sprovedeni izbori proglase za slobodne prema međunarodnim standardima.

Manjine na Kosovu nemaju mogućnost slobodnog kretanja, dolazi do politički i nacionalno motivisanih ubistava i vlada, čak i za balkanske relacije, neviđeni nepotizam. Ali važni igrači u administraciji kosovske pokrajine – SAD, Britanija, Francuska i Nemačka – sada su odlučili da napetost smire „bacanjem kosti” nezavisnosti.   

Od principijelnih rešenja se sasvim odustalo kada je stavljen pod sto poslednji plan nazvan „Standardi pre statusa”. Prema njemu, pokrajina bi dobila nezavisnost ako ispuni ili bar napravi izvestan pomak u osam osnovnih oblasti. Nije se radilo o ekstremnim zahtevima: garantovati vladavinu zakona, slobodno kretanje ljudi i u izvesnoj meri funkcionisanje demokratskih institucija. Plan je neslavno završio. Praktično ni u jednoj od tih tačaka nije došlo ni do kakvog pomaka.  

Češki ministar spoljnih poslova Švarcenberg hoće da prizna Kosovo pošto se pokaže da je „ponašanje kosovskih institucija takvo da za to mogu mirne savesti snositi odgovornost”. Na to je moguće reći samo jedno: ili se pan ministar unapred odlučio da Kosovo ne prizna, ili ima veoma široku savest.

SAD ništa ne rizikuju konfrontiranjem s Rusijom na Balkanu. Za Evropljane je to, međutim, elementarna greška. Osnovni atributi srpskog društva ni po čemu se bitno ne razlikuju od susedne Hrvatske koja već ima manje-više sigurno članstvo u EU. Umesto nove članske zemlje, EU stvara neprijatelja s dugim pamćenjem koga goni u naručje sve agresivnije Rusije. Kao nagradu za to dobija mogućnost da razbacuje novac Unije na Kosovu, u jednom od najkorumpiranijih balkanskih režima.

Sada se radi prevashodno o državama u EU s kojima Srbija ima dugoročno dobre odnose, na kojima je odluka da li će u ovom slučaju okrenuti leđa evropskom klubu. Reč o Grčkoj, Rumuniji, Slovačkoj i Češkoj. Ukoliko Srbi danas ne uspeju diplomatski, težnja ka članstvu u EU za njih će biti stvar prošlosti.

Evropska misija Euleksna Kosovu ne vlada, a neće ni vladati. Posle potvrđivanja rezolucija koje garantuju teritorijalni integritet Srbije od strane OUN, teško se može predstaviti da Srbija sa svojom tužbom u Hagu neće uspeti. Ukoliko bude potrebno da se nađe novo rešenje, verovatno će to biti u promenjenoj međunarodnoj misiji, sa izvesnim ruskim učešćem.

Ona neće, međutim, pripremati kosovsku nezavisnost, ali hoće nešto mnogo potrebnije za mir na Balkanu – sposobnost raznih naroda da žive u jednoj državi.

Zahtev za priznavanje kosovske nezavisnost zato stavimo tamo gde mu je mesto, tojest u led.“