Мала свађа међу пријатељима

Прво је данима трајала израелска тирада. А онда је на америчку адресу стигла и оптужба Реџепа Тајипа Ердогана да САД подржавају Исламску државу (ИД). Сада више нема сумње. Вашингтон има озбиљне проблеме са озбиљним савезницима.

Како другачије тумачити изјаву турског председника да коалиција коју САД предводе у Сирији помаже терористичким групама укључујући ИД?

„Пружају подршку ИД. То је веома јасно. Имамо доказе са фотографијама и видеом”, пренео је Ројтерс Ердоганове речи са прекјучерашње конференције за новинаре у Анкари.

Гласноговорник Стејт департмента Марк Тонер одбацио је Ердагонове наводе као „сулуде”, али је Вашингтону све теже да демантује неспоразуме са иностраним пријатељима. Не само да Анкара тврди да је Барак Обама пружио руку џихадистима, већ и Бенјамин Нетанијаху поручује да се амерички председник уротио против Израела. Најближи амерички савезник са Блиског истока тврди да је шеф Беле куће у договору са Палестинцима оркестрирао резолуцију УН која је прошле недеље осудила илегална јеврејска насеља на окупираној Западној обали, позивајући Израел да престане са изградњом. Премијер владе у Јерусалиму данима упућује Обами тешке речи не успевајући да сакрије љутњу због чињенице да је Вашингтон у петак остао уздржан, уместо да уложи вето и спречи доношење резолуције, као што је чинио небројано много пута када је требало заштитити израелске интересе.

И поред пораза који се огледао у томе што су све остале сталне и несталне чланице Савета безбедности гласале „за” а Американци то мирно посматрали, не може се избећи утисак да је реакција Бенјамина Нетанијахуа у најмању руку пренаглашена и да је пре свега упућена домаћој јавности и екстремним десничарима од којих зависи опстанак његове коалиције. Резолуција не прети овој држави никаквим санкцијама нити предвиђа било какав инструмент кажњавања за кршење међународног права, што пресељење цивилног становништва земље окупатора на окупирану територију свакако јесте. Слово овог текста није ништа друго до оно што  амерички председници и остали челници годинама износе као  као званичну политику САД – Израел мора да престане са градњом на територији на којој је предвиђена палестинска држава.

Незадовољство Бараком Обамом нема никаквог смисла ако се зна да је шеф Беле куће досад улагао вето на сваку резолуцију критичну према Израелу. Нетанијаху сматра да му је Обама забио нож у леђа, али је израелски премијер тај који је готово све време на власти провео оглушујући се на захтеве моћног заштитника који му је сваке године слао три милијарди долара војне помоћи. За време Обаме и Нетанијахуа, број јеврејских насељеника у библијској Јудеји и Самарији порастао је за 100.000. Нетанијаху одлично зна и да за мање од месец дана на сцену ступа Доналд Трамп који је најавио селидбу амбасаде из Тел Авива у Јерусалим (што је спорно јер Израел упорно гради у источном делу града где треба да буде палестинска престоница) и који ће тамо за амбасадора послати донатора илегалних израелских насеља и заговорника њихове анексије.

Ништа мање није оправдана ни драма коју ових дана приређује други амерички савезник, Турска. САД су, каже Ердоган, оптуживале Анкару за сарадњу са исламистима а сада се испоставља да оне шурују са терористима. Турског председника треба, међутим, подсетити да је Русија та која је најгласније прошле године оптужила Анкару за дил са ИД.  Руски амбасадор у УН Виталиј Чуркин писао је генералном секретару те организације Бан Ки Муну да Турска снабдева исламисте експлозивом који се „користи да би се починили терористички напади”. Након што је Турска оборила руски војни авион послат у сиријски рат, Кремљ је окривио и Ердогановог сина да преко порозне турско-сиријске границе шверцује исламистичку нафту. Према неким изворима, управо је Русија, којој не одговарају ниске цене нафте, интервенцијом у Сирији прекинула кријумчарење црног злата који су припадници ИД са територија под својом контролом у Сирији и Ираку по багателној цени продавали Ердогановом сину. Поврх свега, Москва је Анкари увела и санкције, па је турски председник морао да моли Владимира Путина за опроштај и прогласи га својим најбољим пријатељем. У међувремену су се Русија и Иран, који имају заједнички интерес опстанка Башара ел Асада на власти, и Турска, која је желела да га смакне, договорили да заједно потраже решење за Сирију, пренебрегавајући интересе САД. У том светлу треба тумачити Ердоганов вербални рат против САД. Хтео је да се додвори руском председнику истог оног дана када је и Москва оптужила САД да „спонзорише тероризам” у Сирији. Портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова је, како је пренео РТ, оценила да је нови амерички закон, који олакшава слање помоћи побуњеницима у Сирији, „непријатељски чин” према Русији јер америчко оружје, укључујући ракете земља–ваздух, може да падне шака терористима и буде непосредно уперено против руских војника и бомбардера.

И док није објашњено зашто Русија одједном хоће да сарађује са Турском, државом коју је до јуче оптуживала за помагање ИД, није јасно ни зашто за Ердоган оптужује само САД за ствари које раде и Москва, па и сама Анкара. Реч је о томе да је турски председник окривио САД да подупиру и курдске групе у Сирији које Анкара држи за терористе: Народне јединице за одбрану (УПГ) и Демократску странку јединства (ПУД). Међутим, како подсећа Ал Џазира, и Руси и САД су помагали Курдима у рату против ИД, а ПУД је, при том, у Русији отворио и представништво. Коначно, када Ердоган каже да је савез предвођен САД упумпавао новац и оружје екстремистима у Сирији, ту мора да мисли и на себе, будући да је и Турска део те коалиције.

Америчка листа проблема са пријатељима ту се никако не завршава. Трамп би чак могао и да је продужи ако оствари претње и повуче војску из Јужне Кореје и Јапана или остави на цедилу нападнуте савезнике из Северноатлантске организације који не издвајају два одсто бруто друштвеног производа за одбрану. Тереза Меј још не зна шта ју је снашло када је изабрани шеф Беле куће примио њен телефонски позив тек након што је разговарао са лидерима чак девет других земаља, пркосећи праву првенства које се увек давало британским премијерима као најближим америчким савезницима. Али, нови председник, нови (не)пријатељи.