Mala svađa među prijateljima

Prvo je danima trajala izraelska tirada. A onda je na američku adresu stigla i optužba Redžepa Tajipa Erdogana da SAD podržavaju Islamsku državu (ID). Sada više nema sumnje. Vašington ima ozbiljne probleme sa ozbiljnim saveznicima.

Kako drugačije tumačiti izjavu turskog predsednika da koalicija koju SAD predvode u Siriji pomaže terorističkim grupama uključujući ID?

„Pružaju podršku ID. To je veoma jasno. Imamo dokaze sa fotografijama i videom”, preneo je Rojters Erdoganove reči sa prekjučerašnje konferencije za novinare u Ankari.

Glasnogovornik Stejt departmenta Mark Toner odbacio je Erdagonove navode kao „sulude”, ali je Vašingtonu sve teže da demantuje nesporazume sa inostranim prijateljima. Ne samo da Ankara tvrdi da je Barak Obama pružio ruku džihadistima, već i Benjamin Netanijahu poručuje da se američki predsednik urotio protiv Izraela. Najbliži američki saveznik sa Bliskog istoka tvrdi da je šef Bele kuće u dogovoru sa Palestincima orkestrirao rezoluciju UN koja je prošle nedelje osudila ilegalna jevrejska naselja na okupiranoj Zapadnoj obali, pozivajući Izrael da prestane sa izgradnjom. Premijer vlade u Jerusalimu danima upućuje Obami teške reči ne uspevajući da sakrije ljutnju zbog činjenice da je Vašington u petak ostao uzdržan, umesto da uloži veto i spreči donošenje rezolucije, kao što je činio nebrojano mnogo puta kada je trebalo zaštititi izraelske interese.

I pored poraza koji se ogledao u tome što su sve ostale stalne i nestalne članice Saveta bezbednosti glasale „za” a Amerikanci to mirno posmatrali, ne može se izbeći utisak da je reakcija Benjamina Netanijahua u najmanju ruku prenaglašena i da je pre svega upućena domaćoj javnosti i ekstremnim desničarima od kojih zavisi opstanak njegove koalicije. Rezolucija ne preti ovoj državi nikakvim sankcijama niti predviđa bilo kakav instrument kažnjavanja za kršenje međunarodnog prava, što preseljenje civilnog stanovništva zemlje okupatora na okupiranu teritoriju svakako jeste. Slovo ovog teksta nije ništa drugo do ono što  američki predsednici i ostali čelnici godinama iznose kao  kao zvaničnu politiku SAD – Izrael mora da prestane sa gradnjom na teritoriji na kojoj je predviđena palestinska država.

Nezadovoljstvo Barakom Obamom nema nikakvog smisla ako se zna da je šef Bele kuće dosad ulagao veto na svaku rezoluciju kritičnu prema Izraelu. Netanijahu smatra da mu je Obama zabio nož u leđa, ali je izraelski premijer taj koji je gotovo sve vreme na vlasti proveo oglušujući se na zahteve moćnog zaštitnika koji mu je svake godine slao tri milijardi dolara vojne pomoći. Za vreme Obame i Netanijahua, broj jevrejskih naseljenika u biblijskoj Judeji i Samariji porastao je za 100.000. Netanijahu odlično zna i da za manje od mesec dana na scenu stupa Donald Tramp koji je najavio selidbu ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim (što je sporno jer Izrael uporno gradi u istočnom delu grada gde treba da bude palestinska prestonica) i koji će tamo za ambasadora poslati donatora ilegalnih izraelskih naselja i zagovornika njihove aneksije.

Ništa manje nije opravdana ni drama koju ovih dana priređuje drugi američki saveznik, Turska. SAD su, kaže Erdogan, optuživale Ankaru za saradnju sa islamistima a sada se ispostavlja da one šuruju sa teroristima. Turskog predsednika treba, međutim, podsetiti da je Rusija ta koja je najglasnije prošle godine optužila Ankaru za dil sa ID.  Ruski ambasador u UN Vitalij Čurkin pisao je generalnom sekretaru te organizacije Ban Ki Munu da Turska snabdeva islamiste eksplozivom koji se „koristi da bi se počinili teroristički napadi”. Nakon što je Turska oborila ruski vojni avion poslat u sirijski rat, Kremlj je okrivio i Erdoganovog sina da preko porozne tursko-sirijske granice švercuje islamističku naftu. Prema nekim izvorima, upravo je Rusija, kojoj ne odgovaraju niske cene nafte, intervencijom u Siriji prekinula krijumčarenje crnog zlata koji su pripadnici ID sa teritorija pod svojom kontrolom u Siriji i Iraku po bagatelnoj ceni prodavali Erdoganovom sinu. Povrh svega, Moskva je Ankari uvela i sankcije, pa je turski predsednik morao da moli Vladimira Putina za oproštaj i proglasi ga svojim najboljim prijateljem. U međuvremenu su se Rusija i Iran, koji imaju zajednički interes opstanka Bašara el Asada na vlasti, i Turska, koja je želela da ga smakne, dogovorili da zajedno potraže rešenje za Siriju, prenebregavajući interese SAD. U tom svetlu treba tumačiti Erdoganov verbalni rat protiv SAD. Hteo je da se dodvori ruskom predsedniku istog onog dana kada je i Moskva optužila SAD da „sponzoriše terorizam” u Siriji. Portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je, kako je preneo RT, ocenila da je novi američki zakon, koji olakšava slanje pomoći pobunjenicima u Siriji, „neprijateljski čin” prema Rusiji jer američko oružje, uključujući rakete zemlja–vazduh, može da padne šaka teroristima i bude neposredno upereno protiv ruskih vojnika i bombardera.

I dok nije objašnjeno zašto Rusija odjednom hoće da sarađuje sa Turskom, državom koju je do juče optuživala za pomaganje ID, nije jasno ni zašto za Erdogan optužuje samo SAD za stvari koje rade i Moskva, pa i sama Ankara. Reč je o tome da je turski predsednik okrivio SAD da podupiru i kurdske grupe u Siriji koje Ankara drži za teroriste: Narodne jedinice za odbranu (UPG) i Demokratsku stranku jedinstva (PUD). Međutim, kako podseća Al Džazira, i Rusi i SAD su pomagali Kurdima u ratu protiv ID, a PUD je, pri tom, u Rusiji otvorio i predstavništvo. Konačno, kada Erdogan kaže da je savez predvođen SAD upumpavao novac i oružje ekstremistima u Siriji, tu mora da misli i na sebe, budući da je i Turska deo te koalicije.

Američka lista problema sa prijateljima tu se nikako ne završava. Tramp bi čak mogao i da je produži ako ostvari pretnje i povuče vojsku iz Južne Koreje i Japana ili ostavi na cedilu napadnute saveznike iz Severnoatlantske organizacije koji ne izdvajaju dva odsto bruto društvenog proizvoda za odbranu. Tereza Mej još ne zna šta ju je snašlo kada je izabrani šef Bele kuće primio njen telefonski poziv tek nakon što je razgovarao sa liderima čak devet drugih zemalja, prkoseći pravu prvenstva koje se uvek davalo britanskim premijerima kao najbližim američkim saveznicima. Ali, novi predsednik, novi (ne)prijatelji.