И после Југославије – југо музика

„Београдски концерт Терезе Кесовије одржан 2011. године за мене је био један од најзанимљивијих социолошких експеримената коме сам присуствовала. Посетиоци тог концерта све време су причали, певали, плакали и евоцирали успомене на летовања у Далмацији, прве пољупце и прве сузе. Неки су се присећали неузвраћених, а неки пустили сузу за љубавима прохујалим са вихором рата. У живом сећању остале су ми и Терезине речи: „Тачно је, говорила сам да никада нећу певати у Србији. Моја кућа у Конавлима је била бомбардована, али од тада је прошло 25 година. Ми морамо живети даље.”

По завршетку концерта у глави су ми се ројила питања – како је југословенска популарна музика надживела земљу у којој је настала? Да ли је могуће политичко помирења путем музике или музика потврђује да су постјугословенске поделе реалне? На та питања покушала сам да дам одговоре у својој књизи „Југословенска музика без Југославије” – прича Ана Петров, дипломирана музиколошкиња и доктор социолошких наука и доценткиња на Факултету за медије и комуникацију.

Иако је рођена почетком осамдесетих, када је писано последње поглавље историје СФРЈ, Ана у шали каже да као Титова пионирка, која је у првим разредима основне школе учила српскохрватски језик, разуме зашто је сећање на Југославију веома живо у главама свих који су се родили у земљи од Вардара па до Триглава.

Трагајући за одговором како је југословенска популарна музика надживела земљу која је попуцала по шавовима братства и јединства, она је схватила да је један од кључних разлога био њен квалитет.

– Музика је била битан део културне политике Југославије од 1948. године, када су политичари схватили да ће музика бити важна карика у развоју националног јединства. На том пројекту интензивно се радило од педесетих до краја осамдесетих година – музички фестивали су оснивани у многим градовима, пуно се улагало у индустрију грамофонских плоча, све то је стварало производе који захваљујући квалитету – дуго трају. Осим тога, ово је јединствен културно-језички простор и већина људи ту музику доживљава као своју. Ми говоримо исти језик, делимо исту прошлост и имамо исту културу. И када су дошле деведесете, а певачи из суседних држава били забрањивани, ми смо на пиратском тржишту куповали дискове певача које смо волели, јер нам је остала навика да баш ту музику слушамо – наводи наша саговорница.

Ана Петров објашњава да је и југоносталгија битан фактор у разумевању наше љубави према ју-музици. Како године одмичу, све више се сећамо лепих момената. И ми се, баш као у песми „Памтим само срећне дане”, поново заљубљујемо у ту врсту музике. А са одласком популарних певача као што су Кемал Монтено, Дино Дворник, Влада Дивљан и Арсен Дедић та музика постаје бесмртна и још популарнија.

– Разлог због којих већина нас воли да слуша далматинску музику је то што је Далмација битан „окидач” сећања на бившу Југославију. Она је била југословенски пројекат, ту се развијао раднички и омладински туризам, велики број људи је тамо ишао на летовања... Далмација је једна од најлепших и најемотивнијих „пакета” у коферу наших успомена и због тога смо радо почели да слушамо и Горана Карана, и Џибонија и Петра Грашу, иако су они зенит каријера имали након распада земље – објашњава Ана Петров.

Управо захваљујући носталгији према нотама, музичари су били ти који су први прeшли границу након братоубилачких ратова. Пре свих – Ђорђе Балашевић, који је 1994. године одржао концерт у Словенији, а 1998. и у Сарајеву. Индекси су свирали у Београду 1998. године, а Хари Мата Хари годину дана касније.

– Када је Туђман умро крајем 1999 године, а Милошевић пао са власти 2000. године, почиње масовније гостовање музичара, а границу међу првима прелазе Бајага, Здравко Чолић и Рамбо Амадеус, односно они музичари који нису били компромитовани, нити су давали „запаљиве” изјаве. Напуштајући родни град, сарајевски музичари, као што су Горан Бреговић, Здравко Чолић и Кемал Монтено постају транснационалне фигуре. И сам Бреговић говори о томе да на концертима често пева „Пљуни и запјевај”, јер разуме колико публика воли да изговара реч Југославија. Није свако слушање југословенске музике носталгија, али говори о томе да је ово јединствен културни и језички простор, ма колико политичари тврде другачије – закључује Ана Петров.