Кафански пресинг на Зорана Радмиловића

Про­чу­ло се кра­јем ше­зде­се­тих го­ди­на да у не­ком се­лу на ју­гу жи­ви див ко­га кра­ном уба­цу­ју у трак­тор. Ши­ри­ла се ле­ген­да о мом­ку сна­жни­јем од чи­та­ве по­љо­ме­ха­ни­за­ци­је, а од уста до уста се про­но­си­ло да је ви­сок два и по ме­тра и да, кад се мо­тор по­ква­ри, ву­че трак­тор као деч­ја ко­ли­ца. 

Слав­ни тре­нер ко­шар­ка­ша Рад­нич­ког са Цр­ве­ног кр­ста Пи­ва Ив­ко­вић мо­рао је да на ма­пи про­на­ђе се­ло До­ње Цр­на­то­во и ко­нач­но рас­пле­те ми­сте­ри­ју. Са­че­ка­ла га је мла­ди­ће­ва ба­ба. 

– Си­не, он је то­ли­ко ви­сок да не мо­же да уђе кроз вра­та. И уја­ци су му би­ли та­кви, а пре­дак Та­са био је огро­ман и пла­шио Тур­ке. Али наш ма­ли Та­са са­да ни­је ту. Ра­ди у по­љо­при­вред­ном ком­би­на­ту у Ин­ђи­ји – ре­кла је ба­ка Пи­ви и ве­ли­ки тре­нер­ски ма­ђи­о­ни­чар се исто­га ча­са ко­ли­ма упу­тио ка се­ве­ру. 

Ко­нач­но је про­на­шао мом­ка чи­ја је сен­ка пре­кри­ва­ла њи­ву. Ми­ло­ван Та­сић Та­са је та­да имао 21 го­ди­ну и ни­ка­да ни­је ви­део кош. Пи­ва је у Та­си­ној сен­ци, у де­бе­лој хла­до­ви­ни, ана­ли­зи­рао бу­ду­ћег цен­тра ко­ји ће сво­јом ви­си­ном и огром­ним ру­ка­ма пред­ста­вља­ти стуб од­бра­не Кр­ста­ша у бу­ду­ћем по­хо­ду на ти­ту­лу шам­пи­о­на ве­ли­ке Ју­го­сла­ви­је. 

То на пр­ви по­глед стра­шно ли­це и огром­не ру­ке по­кре­та­ло је до­бро, ве­ли­ко ср­це. И да­нас, док се­дим у Та­си­ној скром­ној ку­ћи на Во­ждов­цу, схва­там за­што је јед­на­ко при­вла­чио и тре­не­ре и филм­ске ре­ди­те­ље.

Сви они су же­ле­ли да бу­ду део бај­ке о до­бро­ћуд­ном џи­ну ко­ји је са трак­то­ра стао под кош, са­ги­њу­ћи се да не уда­ри гла­вом обруч, а по­том је, као епи­зо­ди­ста, у не­ко­ли­ко ка­дро­ва, оп­чи­нио и гле­да­о­це, у две нај­ве­ће цр­не ко­ме­ди­је ју­го­сло­вен­ског фил­ма: „Ко то та­мо пе­ва” и „Ма­ра­тон­ци тр­че по­ча­сни круг”. 

Као осно­вац је био че­твр­ти по ви­си­ни у раз­ре­ду, али, ка­да је по­шао у Про­ку­пље, у сред­њу по­љо­при­вред­ну шко­лу, из­ра­стао је до 2,14 го­то­во пре­ко но­ћи. Де­ца су пе­ша­чи­ла по два, три ки­ло­ме­тра до шко­ле, што је за Та­су био тек дво­ко­рак.  

У вој­сци пр­вих шест ме­се­ци ни­је имао чи­зме, јер ЈНА у стра­те­шким про­јек­ци­ја­ма ни­је пред­ви­де­ла број 52. На­рав­но да ни­је ишао бос, већ му је на­род­на ар­ми­ја кон­стру­и­са­ла др­ве­не клом­пе. 

– Ка­да је Пи­ва до­шао да ме ви­ди, ствар­но сам во­зио трак­тор. Тад ни­су има­ли ка­би­ну. Да­нас би за ме­не мо­ра­ли да пра­ве спе­ци­јал­ни отвор за гла­ву – сме­је се Та­са, осла­ња­ју­ћи се на шта­ке. Био је те­шки цен­тар крх­ких ко­ле­на и за­то му је скок био слаб. Ни­су мо­гли да из­ву­ку „По­ли­ти­ку” ис­под ње­го­вих но­гу ка­да би по­ку­шао да по­бе­ди гра­ви­та­ци­ју. Та­ко су му го­во­ри­ли са­и­гра­чи Ву­чи­нић, Ђор­ђе­вић, Ми­лун Ма­рић… 

Та­са до Бе­о­гра­да ни­је сти­гао фир­мом „Кр­стић”, већ је за­у­зео цео ку­пе во­за. Ме­ња­ју­ћи ауто­бу­се и тро­леј­бу­се, не­ка­ко је про­на­шао Цр­ве­ни крст и бе­тон­ски те­рен КК Рад­нич­ког. Пр­ви пут је ви­део ко­ше­ве. Пи­ва је гле­дао у ве­ли­ки то­рањ ко­ји од ре­ке­та до ре­ке­та сти­же у јед­ном ко­ра­ку. 

– Пр­во сам пи­тао за па­ре, али Рад­нич­ки па­ра не­ма. До­би­јао сам за бу­рек. Сме­шта­ју ме у со­би­цу ис­под три­би­не, где је већ жи­вео ко­шар­каш Фра­ња Кре­ја­чић из Оси­је­ка. Ве­ли­ки ка­уч за ме­не је био кре­ве­тац. По цео дан сам про­во­дио на дво­ри­шним те­ре­ни­ма, лоп­те су би­ле у на­шој со­би и Фра­ња и не­ки тре­нер­чи­ћи учи­ли су ме пра­ви­ли­ма. Под­у­ча­ва­ле су ме и игра­чи­це Рад­нич­ког. Бе­о­град ни­сам упо­знао пр­вих ме­се­ци. Умео сам са­мо да про­ше­там до Ђер­ма и на­зад – се­ћа се Та­са. 

Не­што ка­сни­је, ши­ре му се бе­о­град­ски ви­ди­ци и ко­нач­но упо­зна­је Кнез Ми­ха­и­ло­ву. По­том упо­зна­је и ка­фа­не и дру­жи се са Зо­ра­ном Рад­ми­ло­ви­ћем. Зо­ру су че­ка­ли у „По­след­њој шан­си”. Јед­но­га ју­тра Зо­ран му је ре­као: 

– Та­со, кад би овај на­род знао ода­кле из­ла­зи­мо, по­ко­као би нас. 

Та­са му је од­го­во­рио: 

– Не­мој та­ко, Зо­ра­не, па ми смо ра­ди­ли у тре­ћој сме­ни. 

Мно­го го­ди­на ка­сни­је, као члан бан­де Би­ли­ја Пи­то­на у „Ма­ра­тон­ци­ма”, имао је мно­го зна­чај­ни­ју уло­гу иза ка­ме­ра: мо­рао је да про­на­ла­зи Зо­ра­на по бир­цу­зи­ма и до­во­ди га на сни­ма­ње. Играо је ка­фан­ски пре­синг на Зо­ра­ну!  

До Та­си­ног ула­ска у пр­ви тим Рад­нич­ког про­шло је не­ко­ли­ко ме­се­ци. Ка­да је се­део на клу­пи, чи­ни­ло се да је ста­јао. Но­ви­не су Та­су ди­за­ле у ви­си­не, све до 2,18. Рад­нич­ки за ње­га ни­је имао па­ти­ке по ме­ри, па је играо је у бок­сер­ској обу­ћи. Је­дан обу­ћар из Бе­о­град­ске ули­це је шио бок­сер­ке, спе­ци­јал­но за Та­су. 

Пр­ви ко­ра­ци у ре­ке­ту ни­су би­ли плес. Био је то зе­мљо­трес. Та­ко се ства­рао шам­пи­он­ски тим Рад­нич­ког. 

Та­са је сми­слио да ис­ко­ри­сти но­во­сте­че­ну сла­ву и играо је са клин­ци­ма ба­скет у сен­дви­че, ка­ко би по­ја­чао ис­хра­ну. Ман­гу­пи са Кр­ста су же­ле­ли да се хва­ле ка­ко су игра­ли про­тив ство­ра ко­ји пла­ши ма­лу де­цу.  

Крст је по­чео да га по­шту­је. Му­дри Та­са по­чи­ње да тре­ни­ра бокс са чу­ве­ним но­ка­у­те­ри­ма Рад­нич­ког. Ишло је до­бро, по­чео је и да спа­рин­гу­је. Ка­да је Ми­лић до­шао из Ха­ва­не са брон­за­ном ме­да­љом са Свет­ског пр­вен­ства, за­ка­за­ли су им спа­ринг меч. Ми­лић је био ве­ле­мај­стор те­шке ка­те­го­ри­је и чим је Та­са ви­део ка­ко ме­ље у рин­гу, ју­нач­ки се по­ву­као ис­под ко­ша. 

– Ма ка­кав бокс. Ми­лић би ме јед­ним удар­цем ба­цио до мог се­ла – при­ча ми Та­са, при­зна­ју­ћи да је, бе­же­ћи од Ми­ли­ћа, ко­нач­но на­у­чио да тр­чи. 

Не­згра­пан и огро­ман, по­стао је ма­мац за пу­бли­ку. За­во­ле­ли су га у це­лој Ју­ги. По­чео да је да­је ко­ше­ве, да пра­ви бло­ко­ве бе­ко­ви­ма. 

Са Срећ­ком Ја­ри­ћем ни­је го­во­рио три го­ди­не, али ве­ли­ки бек му је у пра­во вре­ме де­лио аси­стен­ци­је, док га је Та­са, као те­ло­хра­ни­тељ, по­кри­вао и у на­па­ду и у од­бра­ни. Са Мо­ком Слав­ни­ћем не го­во­ри ни да­нас, иако су игра­ли за­јед­но ма­ли голф на Ка­ле­мег­да­ну. Мо­ка се, на­и­ме, пре­ви­ше ша­лио на ра­чун Та­си­ног ди­зај­на. 

Рад­нич­ки осва­ја ти­ту­лу у се­зо­ни 1972/1973, а Та­су из со­би­це се­ле у хо­те­ле. Ка­ко је по­ста­јао слав­ни­ји, та­ко су се по­ве­ћа­ва­ле и ди­мен­зи­је кре­ве­та. Али ни­ка­да ни­је ус­пео да ис­пру­жи но­ге. 

У ти­му је по­чео као епи­зо­ди­ста, што је би­ла ње­го­ва суд­би­на, али по­ста­је ше­сти играч ти­ма, 1974. го­ди­не, ка­да су осво­ји­ли на­ци­о­нал­ни куп. Лу­пао је све ви­ше рам­пи. Ка­да су ман­гуп­чи­ћи кре­та­ли на улаз, ис­пре­чио би се Го­ли­јат из До­њег Цр­на­то­ва.  

Играо је про­тив нај­бо­љих цен­та­ра ју­го­сло­вен­ске ко­шар­ке, Ћо­си­ћа, Је­лов­ца, Скан­си­ја, Жи­жи­ћа, Јер­ко­ва, Фар­чи­ћа, Ра­до­ва­но­ви­ћа… Та­са је сјај­но чу­вао Ћо­си­ћа, нај­бо­љег европ­ског цен­тра. 

– Ћо­си се при­ла­зи­ло док не при­ми лоп­ту. Кад је шче­па, мо­жеш да идеш ку­ћи! 

У Чач­ку је јед­ном при­ли­ком удар­цем у ли­це пре­ба­цио пре­ко огра­де чо­ве­ка ко­ји га је све вре­ме вре­ђао са три­би­на. По­сле за­вр­шет­ка утак­ми­це еки­па Рад­нич­ког је отр­ча­ла у свла­чи­о­ни­цу. Ре­пре­зен­та­ти­вац Дра­ги Ив­ко­вић Тви­ги му је ре­као: 

– Цр­ни Та­со, цео Ча­чак на пла­тоу ис­пред ха­ле че­ка да нас би­је! 

Игра­чи су се ту­ши­ра­ли док се ни­је охла­ди­ла во­да, али уза­луд. Ма­са се ни­је ра­зи­ла­зи­ла. Та­са је иза­шао сам и остао не­так­нут. Кад су га ви­де­ли, Ча­ча­ни су на­пра­ви­ли шпа­лир и про­пу­сти­ли га. Мно­ги су бе­жа­ли.  

Див ни­је био бо­ем. За бо­е­ма мо­раш да имаш џеп, ка­же ми. А про­кле­тих па­ра ни­је би­ло у Рад­нич­ком. 

Пре не­го што га је по­звао Сло­бо­дан Ши­јан, Та­са је већ сни­мао фил­мо­ве. Пу­ри­ша Ђор­ђе­вић је хтео да на­пра­ви са Ба­том Жи­во­ји­но­ви­ћем филм о ју­го­сло­вен­ском Џем­су Бон­ду. Ка­да се по­сва­ђао са Пу­ри­шом, ре­ди­тељ је из­ба­цио све сце­не са Та­сом ко­ји је, ваљ­да, тре­бао да уц­ме­ка Ба­ту. Што је са­мо по се­би не­мо­гу­ће!

На сни­ма­њу фил­ма „Ко то та­мо пе­ва” Та­са је но­сио се­кир­че, а Ми­ле Нос, још је­дан играч Рад­нич­ког, ма­хао је ве­ли­ким но­жем. По­ро­ди­ца дво­ме­тра­ша са ма­лим та­том ко­ја не да укле­том ауто­бу­су да пре­ђе пре­ко њи­ве, пре­те­ча је друм­ске ма­фи­је. Та­ко твр­ди Та­са, по­ка­зу­ју­ћи ста­ру фо­то­гра­фи­ју са сни­ма­ња. 

Сце­на бу­ше­ња гу­ме по­на­вља­ла се уне­до­глед. Ма­ли та­та је гре­шио у тек­сту. Кад су че­твр­ти или пе­ти пут тр­ча­ли уз­бр­до, па на­зад, ду­шу су ис­пу­сти­ли. 

Па­ја Ву­ји­сић је вик­нуо Ши­ја­ну: 

– Аман, оста­ви ви­ше љу­де на ми­ру, лип­са­ће!  

Сни­ма­ју­ћи са Ле­пом Бре­ном, за­ка­чио се се се ме­на­џе­ром Ра­ком Ђо­ки­ћем, као со­ци­јал­но од­го­вор­ни епи­зо­ди­ста ко­ме је ста­ло до кла­сне бор­бе. 

– Ста­ти­сти ни­су сме­ли да ру­ча­ју са Бре­ном и зве­зда­ма. Па и они су љу­ди, го­во­рио сам Ра­ки. Џеј Ра­ма­да­нов­ски ме пре­по­знао, јер сам на јед­ној ци­ган­ској сла­ви, код ње­го­ве тет­ке на Кр­сту, по­јео осам сар­ми. 

Ни­је Та­са сни­мао због сла­ве, не­го због па­ра. Про­кле­тих па­ра, ко­је ни­је имао у Рад­нич­ком.  

Тре­ни­рао је јед­но вре­ме жен­ску еки­пу Рад­нич­ког, по­том де­цу у основ­ној шко­ли на Зве­зда­ри.

Али, огром­но те­ло је по­че­ло да сла­би и са­да Та­са хо­да те­шко, осла­ња­ју­ћи се на шта­ке. Ка­же да се сма­њу­је, те би ко­нач­но мо­гао да игра бе­ка. За­пра­во је Та­са увек же­лео да бу­де плеј­меј­кер, да де­ли лоп­те и упра­вља игром.

Ка­ко ста­ри – на­пу­нио је се­дам­де­сет – чо­век осу­ђен на епи­зо­де, сво­јим ду­хом и људ­ско­шћу, по­стао је глав­ни играч и глу­мац у срп­ској дра­ми ко­ју зо­ве­мо жи­вот. За мно­ге бе­сми­слен, за Та­су ча­ро­бан!