Мајка Храброст и њене принцезе

Ва­ше кћер­ке има­ју Да­у­нов син­дром, да ли зна­те шта то зна­чи, упи­тао је ле­кар два­де­се­то­го­ди­шњу Под­го­ри­чан­ку Са­ру Ху­ре­мо­вић, ка­да је пре осам го­ди­на на свет до­не­ла бли­зна­ки­ње Ир­му и Ил­ду. 

Са­ра је од­мах­ну­ла гла­вом.

„То зна­чи да су оме­те­не у раз­во­ју, нај­ве­ро­ват­ни­је не­ће мо­ћи ни да хо­да­ју ни да го­во­ре и чи­тав жи­вот ће им про­ћи у опе­ра­ци­ја­ма. Нај­бо­ље би би­ло да их сме­сти­те у дом. Мла­ди сте и има­те шан­су да ро­ди­те још мно­го здра­ве де­це.” 

И други ле­ка­ри са ко­ји­ма је Са­ра до­ла­зи­ла у кон­такт у пр­вим ме­се­ци­ма жи­во­та сво­јих бли­зна­ки­ња го­во­ри­ли су јој да де­вој­чи­це тре­ба да од­ра­ста­ју у уста­но­ви и да она ни­је у ста­њу да иза­ђе на крај са та­ко ком­пли­ко­ва­ним ге­нет­ским по­ре­ме­ћа­јем.

Са­ри је би­ло по­треб­но мно­го вре­ме­на да схва­ти шта се до­го­ди­ло, јер је има­ла пот­пу­но нор­мал­ну труд­но­ћу, а сви те­сто­ви су по­ка­зи­ва­ли да но­си здра­ву де­цу. Бе­бе су ро­ђе­не у сед­мом ме­се­цу труд­но­ће – 18. ав­гу­ста 2008. на дан ка­да и њи­хо­ва мај­ка, два­де­сет го­ди­на ра­ни­је. Са­ра је ми­сли­ла да је то „бож­ји знак” и ње­ној сре­ћи ни­је би­ло кра­ја.  

– Ја сам се по­на­ша­ла као да сам ро­ди­ла две прин­це­зе. Оне су увек би­ле на­ми­ри­са­не, об­у­че­не по по­след­њој мо­ди, а ја сам стал­но го­во­ри­ла при­ја­те­љи­ма „Па, по­гле­дај­те ка­ко су ле­пе! Да ли сте ика­да ви­де­ли ча­роб­ни­је де­вој­чи­це?“.

С вре­ме­ном сам и мо­је при­ја­те­ље ус­пе­ла да убе­дим да су Ир­ма и Ил­да – бож­ји дар – при­ча ова хра­бра мај­ка.   

Отац ње­них бли­зна­ки­ња ни­је де­лио њен ен­ту­зи­ја­зам и Са­ра је од­лу­чи­ла да ста­ви тач­ку на тај брак. За свог бив­шег су­пру­га ка­же да је до­бар чо­век и да во­ли сво­ју де­цу, али да ни­је у ста­њу да но­си те­рет ро­ди­тељ­ства. Нај­ве­ћу по­моћ и по­др­шку у га­је­њу бли­зна­ки­ња до­би­ла је од сво­јих ро­ди­те­ља. 

На­жа­лост, пред­ви­ђа­ња ле­ка­ра да ће жи­вот­ни пут ње­них кћер­ки би­ти по­сут тр­њем су се об­и­сти­ни­ла. Ир­ма је има­ла се­дам опе­ра­ци­ја, два пу­та је би­ла у ко­ми и го­ди­ну да­на при­ма­ла те­ра­пи­ју због ће­ла­во­сти. У ре­ха­би­ли­та­ци­о­ном цен­тру у Ига­лу би­ли су чак 16 пу­та, у спе­ци­јал­ној бол­ни­ци у Ко­то­ру бо­ра­ви­ли су 13 пу­та по 15 да­на, а де­вој­чи­це је во­ди­ла и у иностранство код ле­ка­ра ко­ји се ба­ве раз­вој­ним по­ре­ме­ћа­ји­ма. Иако су ве­ћи део де­тињ­ства про­ве­ле у бол­ни­ца­ма, Са­ра је зна­ла да де­вој­чи­це мо­ра­ју да се укло­пе у дру­штво вр­шња­ка и ка­да су на­пу­ни­ле де­вет ме­се­ци упи­са­ла их је у вр­тић. 

– Има­ла сам сре­ћу да их га­ји див­на вас­пи­та­чи­ца и да их при­хва­те сва де­ца. По­што је Ир­ма го­ди­на­ма би­ла без ко­се, не­рет­ко се де­ша­ва­ло да је де­ца љу­бе у гла­ву „да би јој по­ра­сла ко­са”. У пам­ће­њу ми је остао њи­хов нај­бо­љи друг из вр­ти­ћа ко­ји ни­је хтео да сла­ви ро­ђен­дан све док се Ир­ма не вра­ти из бол­ни­це у Бе­о­гра­ду. Ме­ђу­тим, де­ша­ва­ло се да оде­мо у не­ку град­ску игра­о­ни­цу и да та­да оста­ли ро­ди­те­љи из­ве­ду сво­ју де­цу. То је тре­ба­ло „пре­жи­ве­ти” и об­ја­сни­ти де­вој­чи­ца­ма – при­ча Са­ра Ху­ре­мо­вић. 

Упра­во је јед­на од ру­жних епи­зо­да ку­мо­ва­ла Са­ри­ној од­лу­ци да на „Феј­сбу­ку” отво­ри стра­ни­цу „Ир­ма и Ил­да”. Док је у ка­фи­ћу ужи­ва­ла са сво­јим ме­зи­ми­ца­ма  ти­неј­џе­ри за су­сед­ним сто­лом по­че­ли су да исме­ва­ју ње­не де­вој­чи­це ко­је су је­ле сла­до­лед.  

– Је­два сам се су­здр­жа­ла да се не рас­пла­чем пред ћер­ка­ма. Ка­да сам сти­гла ку­ћи, ре­ши­ла сам да на „Феј­сбу­ку” пред­ста­вим Ир­му и Ил­ду. На­ша стра­ни­ца не­дељ­но има ви­ше од 350.000 по­се­та, а ме­ни сва­ко­днев­но пи­шу ро­ди­те­љи де­це са смет­ња­ма у раз­во­ју и тра­же од­го­во­ре на број­на пи­та­ња. Не­дав­но ми се обра­ти­ла за по­моћ јед­на мај­ка де­ча­ка са Да­у­но­вим син­дро­мом, уве­ре­на да не­ма сна­ге да по­ди­же то де­те. Би­ла је спрем­на да га сме­сти у дом ка­да је слу­чај­но на­и­шла на мо­ју феј­сбук стра­ни­цу и ви­де­ла фо­то­гра­фи­је ко­је су пра­ти­ле од­ра­ста­ње мо­јих де­вој­чи­ца. Та­да је схва­ти­ла да то ни­је то­ли­ко стра­шно – при­ча Са­ра.  

Ка­же да су јој по­зна­ни­ци са „Феј­сбу­ка” вра­ти­ли ве­ру у људ­ску до­бро­ту – не про­ђе дан да јој не­ко не че­сти­та на хра­бро­сти или по­же­ли да не­што по­кло­ни де­вој­чи­ца­ма. Је­дан од нај­леп­ших ком­пли­ме­на­та Ир­ми и Ил­ди не­дав­но је дао де­жур­ни ле­кар у Ур­гент­ном цен­тру Под­го­ри­це, ко­ји је ре­као да му је част да им баш он пру­жи по­моћ. 

– Де­вој­чи­це се од ра­ног де­тињ­ства ба­ве спор­том, не­дав­но су кре­ну­ле на ба­лет, а Ил­да је би­ла пр­во де­те са Да­у­но­вим син­дро­мом ко­је је ика­да про­ше­та­ло ма­не­кен­ском пи­стом на цр­но­гор­ској не­де­љи мо­де за­хва­љу­ју­ћи на­шој мод­ној кре­а­тор­ки На­ди Ко­љен­шић. Обе де­вој­чи­це иду у ре­дов­ну шко­лу, а у по­по­днев­ним ча­со­ви­ма иду на де­фек­то­ло­шке трет­ма­не у спе­ци­јал­ној шко­ли, и то је мој нај­ве­ћи успех. Ве­о­ма је ва­жно да де­ца са хен­ди­ке­пом од­ра­ста­ју у окру­же­њу здра­ве де­це, јер се он­да осе­ћа­ју при­хва­ће­ном. Та­ко­ђе је ва­жно да их што ви­ше оса­мо­ста­љу­је­те – мо­је кћер­ке од пр­вог раз­ре­да са­ме иду на ро­ђен­да­не и школ­ске из­ле­те – са по­но­сом при­ча Са­ра.  

Мај­ка ових бли­зна­ки­ња ис­ти­че да ро­ди­те­љи­ма с ко­ји­ма је у ко­му­ни­ка­ци­ји ни­ка­да не да­је ла­жну на­ду, ни­ти улеп­ша­ва ствар­ност – на­про­тив. 

– Увек ка­жем да ће би­ти без­број те­шких мо­ме­на­та и си­ту­а­ци­ја ко­је ће им се учи­ни­ти без­из­ла­зним, али да се сви про­бле­ми ре­ша­ва­ју ве­ли­ком љу­ба­вљу. Об­ја­шња­вам им да се ни здра­ва де­ца не ра­ђа­ју на­у­че­на и да у њих мо­ра мно­го да се ула­же, али је за­до­вољ­ство дво­стру­ко ве­ће ка­да у жи­вот из­ве­де­те де­те ко­ме ни­ко ни­је да­вао шан­се за успех – за­кљу­чу­је Са­ра Ху­ре­мо­вић.